sreda, 16.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55

Anđeo u civilu na moskovskom peronu

Pogledajte sve ovo oko nas. Svu tu patnju i stradanje. Živimo vreme opšteg potopa. Samo sto još uvek ne vidimo veliku vodu. Počinjete da zvučite kao Ivan Fjodorovič? On je verovao u Boga a ja ne verujem ni u šta. Trošio sam i potrošio i svoje i tuđe. Novac, vreme, ljubav i nadu. Veru, iskreno nikada nisam ni imao. Kocka? Kazino, pijanstva, bludničenje… Spisak je podugačak
Autor: Miša Kovačevićsubota, 23.02.2019. u 11:05
Метро у Москви (Фото Википедија)

Od Beloruskog vokzala (železnička stanica u širem centru Moskve ) do aerodroma Šeremetjevo, uglavnom se vozim „aeroekspresom”. Putovanje automobilom od kuće do aerodroma, od nekih 40 km, noću i u retko vreme bez saobraćajnih gužvi traje tridesetak minuta. U ostalim terminima to se pretvara u dvočasovnu „zabavu” za one koji vole ekstremne sportove, kockanje vremenom, istanjene nerve i propuštene letove.

Krenuo sam da dočekam suprugu koja je stizala iz Beograda i biram vožnju metroom, koja sa jednim presedanjem i desetominutnim pešačenjem, od kuće do Beloruskog vokzala, traje 35 minuta.

Veče je bilo poodmaklo; razišla se ona gužva posle završetka radnog dana, između 18 i 19 časova, kada unutrašnjost metroa može da uplaši svojom klaustofobičnošću i prevelikom masom nervoznog sveta na malom prostoru.

Stanica metroa u centru Moskve (Foto Piksabej)

Statistike kažu da se radnim danom moskovskim metroom preveze više od devet miliona putnika.

Penjući se dugačkim eskalatorom izlazim na ulicu, na onaj pravi, retko prijatni, moskovski mraz, na temperaturu vazduha između minus 15 i minus 20 stepeni, od koje lagano trne lice, mraz štipa kožu ali još uvek možete bez smetnje da udišete vazduh. Prelazim nekoliko stotina metara do perona Beloruskog vokzala odakle kreću prigradski vozovi za Odincovo, Mozajsk ali „aeroekspres” za Šeremetjevo.
Dok hodam peronom u susret mi ide čovek, srednjih godina, pomalo zapuštenog izgleda, duže prosede kose i brade, sa okruglim metalnim naočarima na vrhu nosa ali ipak daleko od izgleda moskovskih beskućnika. Prilazi mi i uljudno pita da mu dam 28 rubalja (pedesetak centi).

Dajem mu novčanicu od 50 rubalja i u šali ga pitam da nije slučajno knjigovođa kad tako pedantno, u kopejku, zna koliko mu para fali.

Kaže da ga boli glava i da mu upravo toliko fali za pivo. Napolju je minus 15 ali to mnogima ne smeta da piju pivo na ulici po takvoj hladnoći. Čuvena ruska „narodna medicina” preporučuje pivo za jutarnji mamurluk ali i za običnu glavobolju. Kad ovde vidite ljude da ujutro, pred posao, piju pivo po mrazu pred ulazak u metro, znajte da oni samo dodaju niske oktane, podižu radnu temperaturu, da se reše glavobolje posle sinoćne terevenke.
Posle par minuta ugledah svog novog poznanika kako se zadovoljno vraća sa konzervom piva. Ide pravo prema meni. Kaže, da li može još nešto da me pita. Može, odgovaram ali samo da nije opet oko para.

- Ne, nije. Interesuje me nešto drugo. Šta vi mislite: šta je bilo u početku - reč ili muzika? 

„Ako ne sagorimo u ognju sopstvenih strasti, možda ipak ugledamo onu svetlost koja nam se daje pri rođenju, a koju dugo i uporno zaklanjamo i zatrpavamo ruševinama sopstvenih lomova i padova”

Ranije bih se na slična pitanja, obično štrecnuo, poučen svakojakim iskustvom sa moskovskih ulica. Verovatno bih se prvo uhvatio za unutrašnji džep da proverim da li mi je novčanik na mestu. Ipak, gledajući ovog prosedog dobroćudnog čoveka, okruglog lica, sa tim profesorskim naočarima na vrhu nosa, razmišljam da bi on u svom doskorašnjem životu u ovo vreme verovatno bio kod kuće, pio čaj ili možda, jermenski konjak i čitao neku od knjiga iz svoje biblioteke. Koja li muka, njega jede, pomislih.

Stanica Beloruski vokzal (Foto Vikipedija)

- Zar nas Biblija ne uči, da je u početku bila reč, rekoh.
- Znam to, ali da li je možda bila reč ili zvuk, gotovo spremno nastavlja on. Možda je u nekom pra-pra početku bio zvuk? A možda je ipak bila tišina?
- Pa i tišina je zvuk, nastavljam da razmenjujem ove sofizme.
- A možda je ipak bilo ćutanje ?
- Možda. Pretpostavljam da Gospod kao i svi potonji stvaraoci nije bio mnogo pričljiv. - Možda je poslednjeg dana svog stvaranja, popričao sa čovekom.

- Vidimo, nedovoljno. 
- Ja ipak mislim da je sve nastalo iz boli, iz velike boli...
- Otkud sad to?
- Pogledajte sve ovo oko nas. Svu tu patnju, i stradanje. Živimo vreme opšteg potopa. Samo sto još uvek ne vidimo veliku vodu.
- Počinjete da zvučite kao Ivan Fjodorovič?
- Ivan Fjodorovič?
- Karamazov 
- On je ipak verovao u postojanje Boga, iako ga se kasnije odrekao. A ja, ipak, ne verujem ni u šta. Trošio sam i potrošio i svoje i tuđe. Novac, vreme, ljubav i nadu. Veru, iskreno, nikada nisam ni imao…
-  Kocka?
-  Kazino, pijanstva, bludničenja… Podugačak spisak.

- Još uvek ste živi 
- Ne sasvim. Pre bih rekao rekao da živim sopstvenu smrt na parče. Iz dana u dan.
- Možda su strasti koje nas obuzimaju samo veliki božiji instrument, kojim nas Gospod  pretapa i oblikuje? Ako ne sagorimo u ognju sopstvenih strasti, možda ipak ugledamo onu svetlost koja nam se daje pri rođenju, a koju dugo i uporno zaklanjamo i zatrpavamo ruševinama sopstvenih lomova i padova. Ili u suprotnom, nastavljamo da živimo svoju smrt na parče, kako vi kažete. Što je dovoljno velika kazna. 
- Zanimljivo rečeno, ali mislim da vi ne razumete kolika je provalija između misli i reči, postupka i navike. Ambis je to.
- Pretpostavljam, da vi nemate šta da izgubite.
U tom trenutku vidim svoju ženu kako ide iz pristiglog „aeroekspresa” i vuče veliki kofer po peronu.
- Je l imate gde da noćite večeras, pitam ga spremajući se da pođem

Foto Vikipedija

- Još uvek ne.
- Kako mislite još uvek ne? Prošlo je već deset sati. Jeste li probali crkvene prijute (prihvatilište za beskućnike)?
- Jesam nekoliko puta. Uvek me na kraju baćuška (otac - sveštenik) otera...
- Možda ih mnogo zapitkujete ?
- Ne znam, nekako se nismo našli.

- Ako znate da radite rukama bilo šta, ponudite im pomoć za hranu i prenoćište. Ako im pri tome potražite Jevanđelje na čitanje, verujem da će vam pomoći. A možda se i vama upali neka lampa.

Gleda nekako sa strane, pomalo setno, gotovo odsutno.

- Slušajte, evo vam 1.500 rubalja (oko 20 evra). Ne znam da li će vam ostati za pivo, ali bi trebalo da bude dovoljno za tri-četiri prenoćišta u nekom hostelu. Dok se ne snađete. Držite se prijatelju. Ne padajte. Srećno! 
Moja žena koja je već prišla dovoljno blizu, radoznalo me gleda i pita:
- Ko ti je to?
- Ma tu neki slučajni čovek. U stvari, pali anđeo, danas radi treću smenu. U civilu.
- Anđeo, gleda me žena podozrivo. Sa pivom ?

- Ako je prvo što vidiš na tom čoveku pivo onda rizikuješ da propustiš prerušenog anđela. To ti je kao optička iluzija. Ili ti misliš da anđeli hodaju uokolo u radnom odelu kao peronsko osoblje. Da ih svaka budala vuče za rukav i zapitkuje: A gde je moj peron ? Da li ja pravilno čekam? I zašto bas moj voz kasni ovoliko?

- Meni se ipak čini da je to samo beznadežni pijanac koji pije pivo po ovom mrazu.

- Eeee, sad bi ti moj oficir bezbednosti iz vojske, rekao: „Dobro ti razmišljaš. Dobro, ali usko! Nego `ajde, pričaj šta ima novo kod kuće, kako si putovala.

Sneg na minus 15 zdravo škripi pod nogama dok polako koračamo prema metrou. Volim taj zvuk kao i odsjaj reklama i uličnog svetla, koji se prelamaju kroz kristale snega na površini, tvoreći stotine razbijenih slika i iluzija, kao stari vašarski kaleidoskop.

Sneg na moskovskim ulicama (Foto Piksabej)

Pod večernjim svetlima smekšavaju obrisi robusne socijalističke arhitekture, pa čak i napadno moderna novogradnja, sa svojim fasadama u bojama i geometriji teškog jutarnjeg mamurluka, popra, oku prihvatljive i gotovo skladne linije.

U ovakve zimske večeri smekšava sva ta grandioznost, tope se zvuci i vreva saobraćaja na ulicama petnaestomilionskog grada.

Ulazimo u metro. Još 35 minuta do kuće.

 

Miša Kovačević, Moskva

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

 


Komentari28
db5ec
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Misa Kovacevic
@Citateljka Draga gospodjo Citateljka ! Moja prica ni u kom slucaju ne predstavlja velicanje narodnih dostignuca Ruske Federacije u prosloj petoljetki. Niti pohvalu sirokoj slovenskoj dusi… Ako bas moram da prevedem sa srpskog na srpski - onda je to prica o Susretu. O onom izvornom hriscanskom verovanju da je Hristos “posredi nas”... jednako u meni, kao i coveku koji mi ide u susret. Za svog zivota, takvih susreta sam imao ovde u Rusiji, kao i u bivsoj Jugoslaviji (ne vezano za odredjenu naciju)…u nasoj Srbiji, ali recimo i u Finskoj, Norveskoj…Holandiji… Savest mi ipak nalaze da Vas pitam: gde ste Vi to videli u danasnjoj Rusiji “polufeudalizam, polunacizam, polukomunizam” ? To bi ste tesko mogli da cujete, cak i na najvecim zapadnim rusofobskim TV kanalima… Jedino ako ne pratite TV Ljvov !
Misa Kovacevic
Hvala puno na komentarima ! Takodje hvala Politici sto je objavila ovaj tekst, makar i delimicno izmenjen i sa malo istumbanim dijalozima… Rusi imaju izreku da je otadzbina manje geografski pojam a vise stanje duse. To je onaj emocionalni i duhovni prtljag koji vucemo sa sobom, gde god da idemo…onaj balast koji ce nas pod bilo kojim talasima, uspraviti i vratiti u svoju osu. Bez obzira na mnoge razlike slican smo mentalitet… samo sto su njihove amplitude malo vece… Malo u sali ali vise u zbilji, oni umeju da kazu da Rusiju, umom ne mozete razumetu. I stvarno je tako… Ako se mnogo oslonite na varljive oci i pristrasan um, onda rizikujete, da ovde jedino vidite: bahatost u saobracaju, nebrigu prema zajednickom i javnom prostoru; nemogucu i alavu birokratiju; otvorenu neljubaznost, koja ponekad prelazi u netrpeljivost prema strancima… Ili promaju u metrou… Ipak, najgora od svih promaja je ona u dusi. To ima malo veze sa Rusima :)
za citateljku
Da li znate sta su drzave tzv. evrope radile u svijetu prije 400 i vise godina do danas? Da li ste ikada bili u nekim muzejima tih tzv. evropskih zemalja i vidjeli izlozene eksponate? Da li znate sta je bilo izlozeno u muzeju u Barceloni od 1830. do 200 god.? Ovo je samo dio onog sto su zemlje tzv. evrope radile.
Preporučujem 13
Citateljka
Masovne pogrome nad Jevrejima, feudalizam onda, neka vrsta polufeudalizma danas, komunizm onda, polunacizam , polukomunizam danas, milioni izbeglih onda, milioni danas... Manite nas, gospodine, tih prica o nekakvoj sirokoj slovenskoj dusi i ostalim mitovima. Da im EU i Severna Amerika dozvole ulazak bez viza, bili bi, koliko sutra, preplavljeni Rusima.
Preporučujem 10
Snezana
Svaka cast, divno izlaganje potkrepljeno fotografijama koje ocaravaju.
vesna beljin
sjajno...
Петар,Загреб.
То је то. Срео се руски интелектуални фатализам са српском знатижељом. Препознао га по гримаси ,погледу и два ирационална менталитета се спојила у потрази смисла живота. У материјалистичком свијету запада таква комуникација није могућа. И зато је наш живот вреднији јер се сијећамо сусрета са људима који су некад посве неважни и никад их више нећемо срести. Ето,то је вриједност ове приче. Г.Ковачевић сјећат ће се читавог живота сусрета на московској станици са човијеком о којем ништа не зна и којег никад неће видјети. И можда ће га мучити шта о том човјеку ништа не зна.Можда? Такви смо ми знатижељни Срби. Да.Али из те знатижеље могу настати велика остварења.Надарени народ који нема способност да се усредоточи на циљ,па кад достигнемо циљ,он нам измакне. Србљи,то нам фали.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja