понедељак, 30.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27
ИНТЕРВЈУ: ДИВНА ВУКСАНОВИЋ, естетичар и филозоф

Уметност се у кризним временима буди из „догматског дремежа”

Тада се покрећу значајна питања људског постојања, и то на дубинском, а не на тривијалном и комерцијалном нивоу. Таква уметност не ствара се да би се пласирала на тржишту, већ да би подржала сам живот
Аутор: Гордана Поповићпетак, 20.03.2020. у 20:00
(Фото Драгана Драгановић)

Кад је реч о глобалној кампањи „stay home”, а и о свим другим за масовну потрошњу, могу да одговорим само начелно: присталица сам зрелог и одговорног понашања у свакој прилици, као и моралних одлука донесених на темељу разума, те поштовања себе и других, каже Дивна Вуксановић, редовни професор естетике, теорије културе и фолозофије медија на Факултету драмских уметности у Београду. У том смислу, додаје, не крије се иза кампање већ се труди да буде самосвестан и користан члан заједнице колико јој то околности допуштају.

У мелодраматичном свету, друштвена стварност, заснована на капиталу, а не људима, у начелу је равнодушна према смрти појединца

За 26. март била је заказана промоција њене нове књиге „Ветар са звездане планине”, објављене у издању „Чигоје” и у сарадњи са илустратором Драганом Ћаловићем, која је у новим околностима наравно отказана. У међувремену, њени пријатељи из НВО „Млади грашак” трагали су за онлајн решењем, рачунајући, иронично речено, на педесетак окупљених људи на одговарајућој платформи, али Дивну Вуксановић такве промоције не занимају „пошто технологија ни на који начин не може да замени дијалог, односно непосредно изговорену људску реч”.

– Јер, тако је, још од Хераклита наовамо, дефинисан логос – као реч, смисао, поредак, ум. А у односу на логос, техне је пука вештина. Према мом мишљењу, промоције књига треба да служе као повод за заједничко размишљање кроз дијалог. Уколико тога нема, свако комуницирање с тржиштем и технологијом, а не с људима, за мене је бесмислено. У условима где је слобода делимично ограничена (слобода окупљања, кретања, изражавања), дијалог није могућ. Солилоквији на мрежама то потврђују... – каже она.

Неко је приметио да су се због отказивања догађаја из културе више забринули организатори него публика, алудирајући на ограничен број оних који могу себи да приуште квалитетне садржаје. Ко у ствари данас највише профитира у култури?

Отказивање догађаја у области културе (квота сто, а потом 50), била је једна од првих рестриктивних мера Владе РС, делујуће у кризној ситуацији. Она је погодила, процентуално гледано, малобројне љубитеље културе и уметности у Србији и један број конзумената (ограничења у области биоскопске делатности и естраде, како се испрва показало, била су далеко мања). Превасходно се, при том, циљало на уметничку публику, као и на колективно стваралаштво; како институционално, тако и ванинституционално. Та одлука битно је утицала на квалитет живота који култура – и уметност, као њен, према речима Милана Ранковића, „највиталнији део” – чине. Могло би се рећи да су у овој „подели карата”, креативне индустрије, према очекивању, далеко боље прошле, и то из два разлога: први је – дигитализација, а други профит. Музика је и даље присутна на радију, телевизији, друштвеним мрежама и дигиталним платформама. Слично важи и за кинематографију. Однедавно су и фестивали почели своју виртуелну егзистенцију, добар пример је ФИСТ, као и поједина позоришта, музеји и галерије.

Непрофитне и технички неадаптибилне делатности у области културе и уметности, у овом тренутку највише губе. Тиме се, истовремено, потврђује стара бењаминска идеја о нестајању „ауре” уметничког дела, па и света културе, то јест њихове овде-и-сада егзистенције. С тим у вези, треба даље размишљати на тему како дух, ум и укупно људско стваралаштво претворити у глобални софтвер, цитирам Мановича, а да се у том процесу трансформисања не изгуби оно битно – дакле: све поменуто.

Колико недостатак друштвеног живота утиче на човека, на његову мисао и на формирање критичке свести? С друге стране, уколико се изолација рецимо употреби за преиспитивање, читање и рад на себи, колико она може да помогне тој истој свести?

Ако поверујемо Аристотелу, првом филозофу политике, човек је „друштвено/политичко биће”. Дакле, заједништво нас чини људима у истој мери, колико и посебност (индивидуалност). У крајњој линији, „други”, то јест онај преко пута нас и потврђује индивидуалност, што је почетак како друштвености, тако и индивидуалности. Однос „ти–ја” неопходан је да би човек био човек. Друштвена смрт човека је истовремено и смрт људске индивидуалности. Стари Грци познавали су институцију остракизма, прогонства из државе (казнена мера) међу туђине и звери. Пример Сократове смрти у позним годинама потврђује да је боља и физичка смрт од избеглиштва, то јест обитавања међу дивљим животињама и „варварима”. Додала бих, и стварима, мислећи на владајући потрошачки менталитет. А посебно онда, када изолација није добровољна.

Неко се нашалио на друштвеним мрежама рекавши да су од вируса корона сада најбоље заштићени учесници ријалити програма који су и иначе у својеврсној изолацији, да ће они преживети и створити нови свет, а да можда и без вируса идемо у том правцу?

Нисам такозвани ментални расиста, сваки појединачни људски живот је вредан. Важно је да се паметно и равномерно распореде преостали ресурси ове дословно уништене планете. Још постоје шансе за правичну (пре)расподелу њених дарова. Када економска криза достигне врхунац, указаће се, вероватно, могућност за радикалније промене. Томе се искрено надам.

А каква је улога уметности у кризним временима?

Чак и лаици то знају – уметност се углавном буди „из догматског дремежа” и развија у кризним временима. То нагло буђење не може да се заустави, јер се управо тада, посредством уметности, али и филозофије, те духа уопште, покрећу значајна питања људског постојања. И то на дубинском, а не на тривијалном и комерцијалном нивоу. Јер, таква уметност не ствара се да би се пласирала на тржишту, већ да би потпомогла разумевање човековог живљења, а покаткад и да би дословно подржала сам живот. И то не само као терапија или анестезија за једнократну употребу, него као живот у слободи, који из ње пулсира. Ову тезу доказује уметничко стваралаштво у екстремним условима, као што су гулази, на пример, о којима сам давно објавила фељтон у „Политици”. Дакле, каква год нам била стварност, уметност ће постојати упркос свему. Док је човека…

Овог пролећа треба да буде емитована и ваша радио-драма која представља имплицитну критику односа друштва и ТВ новела. Како бисте у најкраћем описали тај однос?

Текст радио-драме „Холтер” бави се односом појединца и система у који су укључени породица, социјалне службе, здравствени систем и медији. Сладуњави мелодраматични заплет сапунице у исто време представља критички коментар стварности. Критика је овде системска, спроведена је кроз хумористичке филтере, пропраћена је откуцајима срца, а завршава се смрћу недужне особе. Завршница је, дакле, замишљена у духу страдања без (знања) и кривице. За разлику од античких трагедија, на пример, овде је катарза немогућа. У мелодраматичном свету (срца без срца) друштвена стварност, заснована на капиталу, а не људима, у начелу је равнодушна према смрти појединца.


Коментари33
a9d3e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Hvala!
Tek sad vidim tekst, i raduje me da neko ovako ozbiljno i temeljno progovara u sadašnjosti i budućnosti kulture.Najvažniji problem ovde je zamena čoveka, kulture i umetnosti tehnologijom.To je vrlo opasno, i u skladu sa opštom tendencijom digitalizacije koju smo prihvatili zdravo za gotovo, a tako ne treba. Pošto tehnologija oduzima dušu.I kao što vidimo, sve ide u pravcu gubitka duše, i njene zamene tehnologijom. Čestitam ovoj obrazovanoj, hrabroj i pametnoj ženi na stavovima i dubini analize.
hvala Vam
Hvala Divni na svemu što je do sada uradila za srpsku kulturu, pa i na ovom sjajnom intervjuu. Inače, u karantinu ćemo svi postati filozofi. Srećno.
čitalac
Čitajte Divnine knjige, sve lepo piše.
Ljiljana
Уметност, философија... као хлеб насушни...
dobre vibracijel
Možda je malo neobično za srpsku kulturu, ali ovo ne samo da je pametna i obrazovana žena nego je rođeni (duhovni) lider. I kao takva je na sporednoj a ne na glavnoj sceni. Drago mi je što je ovaj intervju izašao baš u Politici. Ima nade.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља