четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:19
ИНТЕРВЈУ: НЕДА АРНЕРИЋ

Када ме неко такне, повучем се у своју љуштуру

Много сам се затворила у себе, стицајем околности које су ме задесиле, а и таква сам особа
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпетак, 08.11.2019. у 19:00
Неда Арнерић (Фото Т. Јањић)

Глумица Неда Арнерић изненадила нас је новим позоришним рукописом и поред тога што се чинило да нема жанра у којем се није опробала током богате каријере. Овог викенда дебитоваће пред најмлађом публиком у премијерном извођењу представе „Алекса у земљи чуда” према тексту Бранка Милићевића на сцени позоришта „Пуж. У глумачкој екипи су и Бранко Милићевић, Ненад Ћирић, Милан Чучиловић, Драгана Дабовић, Милан Никитовић, Растко Вујисић, Александар Вујановић, Предраг Филиповић.

Шта је пресудило да се опробате у представи „Алекса у земљи чуда”. Колико је захтевно играти пред најмлађом публиком?

Са покојном редитељком Слободанком Цацом Алексић договарала сам се деценијама уназад да гостујем у позоришту „Пуж”. Од многих колега слушала сам приче да је јако пријатан рад у њему, јер се осећате као да сте у породици. Велики је изазов играти у представама за децу зато што је то најопаснија публика. Не можете да их заведете, изманипулишете, да их освајате глумачким цакама које изазивају смех код одрасле публике, и којима глумци углавном подлегну када виде да то пролази. Код деце то не пролази. Искрени су и када се плаше, и када плачу, и када навијају, и када се смеју. Мени је сваки посао као да га радим први пут. Не ослањам се на стару славу, нисам се никада уљуљкивала на ловорикама, тако сам и васпитавана. Увек се борим за нови посао као да ми је први пут, то знају и моје колеге. Некада ми се и смеју када схвате колико сам одговорна, уз то и тремарош и штреберка.

Представа „Игра парова” БДП-а, у којој такође глумите, о емотивним играма између полова, о пријатељству и превари управо је обележила 200 сусрет са публиком. Зашто ништа није онако како нам се чини да јесте?

Адаму и Еви је на почетку библијске приче дато да згреше и да ништа не буде идеално како се у почетку чини. Значи грешке се праве, оне су саставни део живота и „Игра парова” управо проговара о греху пријатељства, брачној издаји, издаји најбоље пријатељице… Мени је та тема јако блиска, колико видим и публици, јер играти 200 пута исту представу на малој сцени БДП-а, заиста нисмо очекивали. Пријатно смо изненађени успехом „Парова”, остављени смо и даље на репертоару куће на Црвеном крсту, јер тема: зашто нисмо савршени, изгледа интригира људе.

И ваша представа „Извињавамо се, много се извињавамо” у којој глумите са Феђом Стојановићем нашла је леп пут до публике. Зашто је љубав, односно тема мушко-женских односа увек актуелна?

Зато што је она основ човечанства, без ње не би било ни потомства. Тај који нас је створио размишљао је о томе да нас упари, да се живи у двоје, сасвим свеједно да ли је реч о брачном или било каквом партнерском односу. Представа је играјући је у овим нашим позним годинама добила другу димензију. Волим је јер даје наду да човек и у каснијој доби може да нађе партнера.

У свету глуме трајете још од филма „Сан” из 1966. године који вас је представио као дечију филмску звезду. Ко су „звезде”, односно јавне личности наше стварности?

Не верујем у звезде. Верујем да су сви људи мање-више равноправни. Неки се докажу својим делом, па одскоче јер су генијални писци, сликари, глумци, музичари, политичари... У суштини мени реч звезда не значи ништа јер су „звезде” људи који то не заслужују да буду, а они који евентуално заслужују, јако су скромни и једноставни.

Вера, Катарина, Ирина, Софи, Рут, Делфина, Нада, Анка, Ружица, Дана... само је део јунакиња којима сте подарили сценски живот. Чега се с нежношћу сећате?

Не волим да мистификујем свој посао. Знате оно кад кажу: улога је однела део мене, или толико ме је јунакиња испразнила да нисам могла да дођем себи месец дана. Глума је посао који, пре свега, изискује таленат. То је предуслов, на друго место долази срећа и као наставак тога следи огроман труд и рад. Радије се сећам пријатних и непријатних снимања, околности под којима смо радили. Најтеже снимање сигурно ми је било на филму „Исправи се, Делфина”. Била је то велика главна улога, а код нас има јако мало главних женских улога, на филму посебно. Снимали смо у ненормалним околностима у новембру на Ламаншу, у Улцињу, у леденом мору, ноћу... Цела екипа, сећам се, стоји у бундама, а ја у води. Било је то тешко и напорно снимање, испоставило се и да се исплатило. Имала сам, наравно, дублерке за сцене пливања које су се разболеле, а мене је очигледно адреналин спасио од прехладе, вероватно због огромне жеље да ту улогу урадим добро. Једно од мојих најпријатнијих снимања свакако је био филм „Ко то тамо пева” када се на једном месту, у том аутобусу окупило толико дивних људи. Готово цео бифе Атељеа 212 из времена Мире Траиловић се преселио у тај аутобус, плус неколико нас са стране. Радило се без новца, у немогући условима, путовали смо сваки дан у Делиблатску пешчару, јер није било пара да се плати хотел, али је на претек било песме, смеха, радости живота.

Глумац и политичар, каква је то „коалиција”?

Никаква. Моје искуство је јако ружно, али се не кајем што сам прошла и ту фазу у животу. Човек треба да искористи све шансе које му се пружају и да што разноврсније живи, да на крају може да цитира Његоша: „Имао се рашта и родити.” Волим да се опробам и у другим водама, јер мисли да нисам богом дана само за глуму, односно да знам и неке друге ствари да радим, али у политици се нисам баш снашла.

Очекује вас, већ почетком децембра, како кажете, узбудљиво путовање у Индију. Како гледате на будућност?

Свакако је један од разлога тог мог путовања у Индију, импресија мојих пријатеља том земљом, а који ми кажу да ћу тамо да се отворим. Много сам се затворила у себе, стицајем околности које су ме задесиле, а иначе сам и таква особа. Када ме неко такне, повучем се као рак у своју љуштуру. Кажу да у Индији, у тој сиротињи и беди влада таква позитивна енергија, да су сви добронамерни, пуни радости живота, отворености према ономе што их окружује, према сународнику, сапатнику, партнеру. Идем да видим да ли ће нешто од тога да се накалеми на мене и да овај остатак живота проведем у мало већем миру него што га тренутно имам.


Коментари13
6c541
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Mi kao društvo ali ni kao država nismo dovoljno svesni glumačkih i uopšte umetničkih veličina koje su ovo društvo decenijama brani od kiča i šunda koji je preplavio posredstvom komercijalnih televizija našu kulturnu i medijsku scenu.
Dušan
Divna žena i umetnica verovatno i dalje najvrednije što ova zemlja ima.
miroslav
Treba iskoristiti sve šanse pa i u politici, ali treba biti i u politici pošten. Glasanje u skupštini sa velike udaljenosti od skupštine, je bilo prljavo bavljenje politikom. Šta vam je to trebalo? Politika i umetnost su dve različite prirode.
Бранислав Станојловић
Како се времена мењају! Сећам се да сам се осећао неугодно да се дивим томе дериштету на Ташу, а моја садашња глатко може да јој буде ћерка.
ВлаДо
Охрабрујем је и подржавам.Најбоље је кад човек може да ради до последњег дана свога живота.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља