петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:44

Насеље из праисторије у част сјаја небеског

Сеоце настало у знак поштовања према Дунаву и човеку који је живео поред ове реке смештено је у Центру за рибарство „Мали Дунав” у оквиру огледног добра „Радмиловац” Пољопривредног факултета
Аутор: Бранка Васиљевићнедеља, 20.10.2019. у 21:21
Реплика пе­ћи­не из до­ба па­ле­о­ли­та на­пра­вље­на је од 18 ку­би­ка ка­ме­на из око­ли­не Пи­ро­та (Фо­то­гра­фи­је Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић)

Чиме је ловио пећински човек, на чему је спавао онај из Лепенског вира, да ли је предак из Старчева имао украсе на „намештају” и чиме се бријао човек из винчанског доба... Делић праисторије заустављен у времену, сачуван за будуће генерације, може да се види у рибарском насељу из праисторије у Центру за рибарство и примењену хидрологију „Мали Дунав” које је део огледног добра „Радмиловац” Пољопривредног факултета Универзитета у Београду.

Насеље је настало у знак посебног поштовања према Дунаву (Данубијусу) и човеку који је живео поред ове реке, али и из жеље да се прикаже значај риболова у стварању дунавских култура.

Камено-дрвено степениште до куће од прућа

Сеоце посвећено Данубијусу (сјају небеском) обухвата период од палеолита до неолита – винчанске културе.

Најзаслужнији за то што може да се завири у један сасвим другачији свет је Зоран Марковић, професор Пољопривредног факултета. Он је уз стручну помоћ архитекте Христивоја Павловића, археолога Драгана Јанковића и златних руку мајстора Радољуба Николића Бобија створио ово насеље.

Ограђено је дрвеном оградом, а вратнице кроз које се улази немају шарке ни катанац. Отварају се и затварају као у давна времена, уз помоћ канапа. А када нога крочи у мало праисторијско царство прво на шта наиђе је блага озелењена падина. Иза ње се, између два дебла, крије улаз у пећину из доба палеолита.

Caption
Зоран Марковић: Величина куће зависила је од броја чланова домаћинства.
Ако је било више деце, и кућа је била већа. Није постојао престиж. Централно место у дому заузимала је пећ. У то доба, пре 7.000 година, они су имали подно грејање начињено од облица дрвета постављених испод земљаног пода
 

– Човек је настао у Африци, одакле је пре око 100.000 година насељавао Азију, а пре око 45.000 година и Европу. Када је из топле Африке стигао у наше пределе, дочекало га је ледено доба. Морао је да се склони, а као најбоље место одабрао је клисуре река, односно у пећине у њима. Није то урадио без разлога. Клисуре су као термоакумулационе пећи, скупљају топлоту из воде. На тај начин се загрева унутрашњи део стена. А пећине су биле склониште од ниских температура. Људи су већ тада користили ватру, коже дивљих животиња, знали за камено оружје и оруђе, лук и стрелу – прича Марковић.

Да би све било оригинално, пећина је направљена од 18 кубика пећинског камена из околине Пирота. У њој је топло, на средини је огњиште, иза њега „кревет” од траве и трске прекривен кожама дивљих животиња. Изнад кревета виси камена секира, из ћошка вреба препарирана лија. У једном кутку део пећинске уметности – шаке осенчене црвено обојеном земљаном прашином.

– Човеку је тада био потребан простор само да се склони од непогоде и дивљих животиња. Врата није било, већ су уместо њих навлачили грање и дрвеће да би спречили медведе, вукове, лисице... да улазе јер су се и они скривали у пећинама – објашњава Марковић.

Сојеница из старчевачког периода

Када се из пећине изађе на чистину, прво што у очи пада јесу три купасте кућице од блата које подсећају на пећине.

– Када је прошло ледено доба, које је трајало до 10.000 година пре нове ере, човек почиње да прави прве куће. Остаци тих кућа јединствених на свету нађени су на Лепенском виру, месту где је почело стварање првих урбаних насеља. Лепенски вир је одабран јер је био сакривен од јаких ветрова, а Дунав је на том месту на спрудове буквално наносио рибу и дрва. Човек у Лепенском виру је имао све што му је требало – воду, храну и огрев. Због тога је и почео да прави куће – каже Марковић.

Прављене су од грања дрвета копривића. То је танко и витко дрво које се лако уплиће и на њега лако наноси глина која се мешала са плевом.

– И ми смо на тај начин правили кућице. Из овог доба имамо три објекта. Огњиште се налазило на улазу у кућу из два разлога. Један је да се укућани не угуше од дима, а други да пламен спречи животиње да уђу унутра. Када би ватра догорела, жар су убацивали у камени канал који је водио у кућу да би било топло и ноћу. Често се дешавало да децу и угледне чланове породице сахрањују у самој кући, а онда кроз камене отворе код огњишта који наликују словима убацују дарове за онај свет. Спавали су на сушеној трави и кожама. Људи често питају јесу ли то били Срби. Не, нису, али су се њихови гени преносили генерацијама и део задржао код нас који живимо на овим просторима – објашњава Марковић.

Да би у потпуности пренели живот, у сеоцету је изграђен и трг који је већ тада постојао у насељима. У палеолиту живот се одвијао у пећини, мезолит се односи на Лепенски вир, а неолит на старчевачку културу. У рибарском насељу довољно је само да се пређе дрвени мостић и у неолиту сте.

Ту је уређено камено-дрвено степениште које води до кућице укопане у земљу, са кровом од дрвета покривен трском или сушеном травом.

– Кућа има добру микроклиму, а претпоставља се да се унутра налазио кревет исплетен од прућа, прекривен кожом од домаћих животиња, јер су тада већ биле припитомљене. У кући може да се испече месо, а појављују се и први магацини, односно простори где су могли да одложе и своју керамику. Ми имамо реплике фигурина из тог периода. На фигуринама су изражени женски атрибути и матријархат који је тад био доминантан – каже Марковић.

У то доба људи су се бавили земљорадњом и сточарством, али се јављају и прве сојенице јер је било оних који су живели на води. Да не би стално ишли кући и вукли мреже које су тешке, одлучили су да на води подигну кућице. Из воде су могли да добију све, рибу, биљке попут орашка, од чега су правили нешто налик хлебу. Таква једна сојеница постоји и у сеоцету, а основа оваквих кућица пренела се и у савремено доба. Старчевачка култура трајала је од 6200. до 5300. године п. н. е. и онда се улази у такозвани златни период човечанства – винчанску културу која је постојала око 1.000 година, од 5300. до 4500. године п. н. е. Центар културе био је у Винчи на Белом брду поред самог Дунава, али је она била заступљена на великом делу Балкана. За тих 1.000 година није било рата па није ни чудо што је човечанство напредовало.

– Свако ко је у то доба долазио у неки крај доносио је информацију, али то не значи да људи нису били на опрезу. Сваког су дочекивали раширених руку и будно отворених очију, та симболика се види и на њиховим фигуринама. У насељу је винчанска култура представљена са три куће, једна је породична и две посвећене појави првог занатства. У то доба већ су постојала стационарна насеља јер су људи почели да ђубре њиве и добијају нове житарице. Захваљујући ђубрету повећавао се принос, а тиме и вишак производа, што је био основ за трговину. А тамо где су се окупљали људи настала су велика насеља – „градови” – прича Марковић.

Кућа у насељу је пример винчанске готово савршене архитектуре, мешавине природних материјала – земље, песка и плеве.

– Величина куће зависила је од броја чланова домаћинства. Ако је било више деце, и кућа је била већа. Није постојао престиж. У нашој кућици, као и њиховој, централно место у дому заузима пећ. У то доба, пре 7.000 година, они су имали подно грејање начињено од облица дрвета постављених испод земљаног пода. Прозоре смо као и они направили од животињске коже. У кући није мрачно јер кроз зауљену кожу продире довољно светлости. Намештај је био сличан нашем, а имали су и потребан алат за обраду земље и риболов. У кући су постојале посебне собе за спавање, дневни боравак. Спавали су на постељини коју су ткали, а шишали су се и бријали, жњели уз помоћ вулканског стакла – објашњава Марковић.

После овог златног периода дошло је до раслојавања друштва на богате и сиромашне. Раслојено друштво представљено је на крају праисторијског насеља рибарском кућом. Она је доказ колико је живот рибара усклађен са природом и лепотама Дунава много више од материјалног богатства.


Коментари3
6d513
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan K.
Pa, sigurno da nisu bili Srbi. Pitanje je da li ljudi is Lepenskog vira imaju ikakve veze sa Srbima. Sta kaze genetika, antropologija..?
Authtonista
Google u ruke pa udri. Kratak odgovor: ima!
Препоручујем 4
mile ć
Vinčanska kultura je, znači, bila ono što je Karl Marx nazvao "prvobitno besklasno društvo"?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља