понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:02
ТРАДИЦИЈА

Упамти па мобу врати

Некадашњи обичај добровољне и бесплатне, узајамне помоћи око различитих сеоских радова између мештана у једном или у више села, све више замире
Аутор: Рамиз Хаџибеговићсубота, 19.10.2019. у 12:00
(Фотографије С. Марић)

Наша села на планини и у равнини, некад пуна чељади, омладине, деце, гласова, песме, једном речју живота, који је бујао – сада полако замиру. Са некадашњих њива одавно не одлежу песме жетелица.

Живот нашег села, а посебно пољопривредне радове, пратили су многи лепи и корисни народни обичаји. Један од њих, који нестаје и који је безмало трајао током целе године, била је моба. То је добровољна и бесплатна помоћ комшији, рођаку или пријатељу, у обављању најразличитијих послова које не може обавити радна снага једне породице. Била је то права народна институција договорене узајамне помоћи између мештана у једном или у више села која се враћала: Упамти па мобу врати.

Колективни дух

Свест о припадности свом селу, својим рођацима и комшијама, свест о потреби узајамности, основни је мотив сваког појединца учесника мобе.

Откад је вакта и земана, својствене свим друштвима, мобе испуњавају различите потребе, показују колика је међусобна повезаност мештана, колико су спремни на уступке и помоћ једни другима, колико су карактерни.

За сазивање мобе није постојало правило: када се домаћинству, без довољно физичке снаге или из других разлога, укаже потреба за мобом, она се сазивала. Како су села старила, тако је колективни дух мобе постајао све значајнији. То посебно важи онда када је потребно за кратко време обавити обимне послове, спасти летину од изненадне непогоде. Лети су временске неприлике најчешће и могу уништити сву летину. То је период велике бриге за сваког домаћина – хоће ли се сено на време сложити, неће ли суша, поплава или град, уништити сав уложен труд.

Мушке, ноћне, милосрдне…
Уобичајено је да се мобе деле на мушке, ноћне, милосрдне, женске, дневне, мешовите... То је релативна подела јер за већину моби потребно је присуство и мушкараца и жена, свих узраста, а почесто и деце. Почињу још у рано пролеће када сељака очекују напорни послови, па током лета, јесени и окупљања која су, у зимском периоду, младима најдража. Најкарактеристичније су: окопавање, брање и комишање кукуруза, косидба, скупљање сена, жетва и вршидба, берба маслина, грожђа, брање и низање дувана, берба воћа...

У нашим крајевима посебно се водило рачуна о организовању моби за болесне и изнемогле, или за оне чији су храниоци отишли у војску (милосрдне мобе). Осим наведених, мобе су се организовале за почетак градње породичних кућа, за изливање плоче, дизање крова, за електрификацију, за градњу школа, болница и путева.

Када се мобе организују у низу, током више година, онда оне функционишу као и сваки посао у једној сложној породици у којој сви имају прецизне улоге и задужења, уз ритуал који је, мање-више, у сваком селу био идентичан. У принципу, на мобе су се позивали људи из истог места. Међутим, радо су позивани пријатељи, побратими, кумови и рођаци и из суседних села. На женске ноћне мобе (прела) позивале су се девојке из села у којем се моба сазива, док су момци који присуствују тим прелима најчешће из суседних.

Сазивач је, кад је било потребе, тражио од појединаца који долазе на мобу да поведу и своје волове, коње, да понесу мотике, косе, крамп... Уобичајено је да се позив на мобу не одбија. Онај ко сазива мобу, одазива се свакоме ко је био на његовој. Ако се изненада појави опасност од временске непогоде, онда нема времена за позивање, већ цело село прискаче у помоћ ономе коме је најпотребније.

Уобичајено је да се моба завршава истога дана или исте ноћи. Код косидбе, жетве, комишања кукуруза и сл. мобе трају и дуже. Домаћин мобе је у обавези да за све учеснике припреми ручак или вечеру, у зависности од врсте посла који се обавља, понекад и доручак. За такве прилике жене су припремале најукуснија јела. У селу се знало ко прави најбољу питу, приганице, цицвару, пиријан колаче итд.

На мобама је свако имао прилику да се истакне: добар радник, певач, гуслар, говорник, шаљивџија, добра куварица, плетиља.

Окопавање кукуруза је такође напоран посао и ова моба се још увек практикује у појединим нашим селима.

Осећање одговорности због позваности на мобу било је инспирација сваком појединцу да својим учинком, часним и поштеним радом допринесе циљу мобе, ако не и да превазиђе своје физичке могућности. На њима се колективни рад претварао у духовно такмичење, у похвалу девојачкој вредноћи и издржљивости.

Ништа боље од мобе не говори о жуљевитим рукама и душама, о сушним и гладним годинама, о саборима, о кумствима, о девојачком осмеху, о мирису покошеног сена, о жеђи и поплавама, о болестима и ранама, о проји и хлебу, јарику и јечму, о гуслама, славама и свадбама...

Када се обаве летњи послови предстоје јесењи, под условом да је година била родна и берићетна. И опет, поједине радове треба брзо обавити, а како другачије ако не мобом.

Сеоска кућа, иако обично скучена, у време мобе била је пространи и раскошни амбијент и сведок несвакидашњих збивања у којој је, као у кошници, главни актер била омладина.

Комишање кукуруза спада у омиљену мобу, како за старије тако и за млађе. Око велике гомиле кукуруза окупљали су се момци и девојке који су причали шале, постављали загонетке, певали, једни другима се удварали, флертовали, размењивали информације, препричавали најновије згоде и догодовштине својих рођака и комшија. За једну ноћ окомиша се цео кукуруз који се смести у амбар, а мека комишина у сламарице и јастуке.

У таквом амбијенту и расположењу рађале су се прве љубави, афирмисали се слога, заједништво, солидарност, хармонија, поверење. Био је то образац колективног понашања у коме се дарују и размењују најлепше и најдрагоценије људске вредности и врлине.

У мобама су се рађале темељне обичајне и културне вредности, али и животни смисао опстанка сељака на једном простору. Свака моба, као збир врлина, имала је вишеструку улогу: радну, друштвену, забавну, едукативну и сви су јој се радовали, али, природно, домаћин највише.

Женске мобе су посебна прича. Организују се зими, у релаксираним условима, а прело је најпознатије окупљање. Сазивају се ради чешљања вуне, гребенања, предења и плетења. Трајале су преко целе ноћи.

Оно што се мало зна и о чему се недовољно пише јесте обичај да се и за ткање ћилима организује моба, најчешће у вечерњим сатима када су веште ткаље своје знање и искуство делиле са девојкама.

Косци сачували обичај
Код нас је најпознатија косачка моба која се и данас практикује. Косидба спада у најтеже физичке послове и на њу се позивају најснажнији људи иако снага није једини и најбитнији фактор да би неко био најбољи косац. Косцима се спремала и доносила јака храна, а козбаша (најбољи косац) добијао је посебан комад печења. После ручка клепале су се косе, попила ракија, запевала песма и поново се настављало кошење. Целог дана доносила им се свежа вода. Кад падне последњи откос с песмом се креће код домаћина. Када се трава осуши, сазивала се нова моба да се она покупи и сложи.

Живећи у конзервативним и затвореним породицама, у условима који су несхватљиви данашњој омладини, у оскудици свега и свачега, без контаката са спољним светом, посебно зими, свако окупљање у том периоду значило је, бар за тренутак, и заокрет ка фиктивној стварности. Управо зато, прела су била уточиште за усамљене и тужне, бег од меланхолије и досаде, жеља за весељем. Момци су на прела долазили касније, у групама.

Изучавајући овај обичај био сам пријатно изненађен неочекиваном архаиком и филантропијом којима је био прожет свакодневни живот наших предака на селу. Мобе су биле својеврсне школе на којима се из разних области стицало знање, усавршавало занимање, размењивала искуства и тајне обичаја, изучавале радне и традиционалне вештине, учила етика, историја, толеранција.

Удружени против сваке муке

Моба је могла да уђе у дуел са сваком муком, временском непогодом, људским немаром. Учила је људе да буду стрпљиви, толерантни, несебични и бољи једни према другима.

Млади су, дакле, учили од старијих како да се припреме за живот и за разноразна искушења. Усвајали су другачије и различите ставове, принципе, погледе, учили како треба уживати у животу и славити живот. Овај обичај афирмисао је патриотизам, оптимизам, човекољубље, врлине, обичаје – боље да нестане село, него да изумру обичаји.

Мобе су славиле берићет, добар принос, спокој, богатство, рад, радост. На мобама се праштало, мирили су се завађени, стварала побратимства, учвршћивале везе.


Коментари1
c4133
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Odlično
Divno da se piše o mobama. Ne smemo zaboraviti ovaj lepi običaj.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља