Бубало је био најредовнији купац, мада никада није купио ништа!
Скидам катанац, који смо ставили после последњег обијања књижаре, и по навици окренем се уназад. Ухватио сам себе како то радим увек када сам у великој журби, па контрола попусти.
Да је Бубало жив, сада би ми он, онако у пролазу, добацио: „Добро јутро, газда”. Остала је само навика, јер су њега Срби из Мелбурна сахранили о заједничком трошку још пре месец дана.
Тај сусрет ће за мене остати мистерија јер се дешавао сваког четвртка око десет ујутру, чак и када закасним на посао. Да је неки други дан, помислио бих да је Бубало темпирао долазак да би се „огребао" за прву јутарњу цигару од моје супруге. Али овако...
Није започињао разговор, осим ако ја не бих узвратио речима: „Шта има ново код Срба?".
Онда би уследило извештај у коме никада није оговарао, а умео је да „погоди у средину”. Интелигентно.
Нико није знао где живи, све док полиција није почела да се распитује за њега. Онда се сазнало да је имао изнајмљену собу у оближњем пансиону, уз саму коцкарницу у предграђу Мелбурна које се зове Данденонг.
С обзиром да није платио кирију седам дана, ушли су у његову собу да га опомену и нашли га мртвог.
Вероватно да сам ја био последњи коме се Бубало поверио. Наиме, код оног нашег редовног јутарњег ћаскања он ми се, недељу дана пре тога, пожалио да му „лекари дају још месец дана". Ја сам то протумачио више као тугу за недавно преминулим сином, који је био више везан за мајку, његову разведену супругу.
Бубала сам упознао још 1990 у клуба „Братство и јединство”, где је косио траву а за узврат добијао кревет за преноћиште. Негде на горњем спрату, где народ не залази. Људи су га звали и да им молерише, али је он пристајао на то само када га није мрзело. Више је волео да седи „код Слађе” или у оближњој коцкарници, где многи наши суботом потроше целу социјалну помоћ коју им држава је претходног дана дала држава.
Кажу да је на сахрану дошло „пола Данденонга”. Људи су прилоге давали на улици, у шопинг центру, и на другим местима. Сви су га волели и ценили.
Током тридесет година боравка у Аустралији, Бубало је био један од најчешћих посетилаца наше књижаре, мада су књиге, филмови и музика били последњи на списку његових интересовања. Слава му!
Џорџ Петровић, Мелбурн
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
