субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:22
ПОГЛЕДИ

Банкет у (Северној) Блитви

​Са наших страна ка великом свету у последње време не стижу лоше вести. Кад стижу лоше вести, нема маневарског простора за грешке нити се њихове исправке доживљавају као нешто тривијално
Аутор: Мухарем Баздуљпонедељак, 30.09.2019. у 18:00

Учестало са овдашњих новинских страница, телевизијских екрана, компјутерских монитора и дисплеја мобилних телефона искачу наслови који потенцирају велики интерес целога света за локална ексјугословенско-западнобалканска збивања. Те су Американци смислили нови план по принципу „узми или остави”, а планирају да га спроведу уз помоћ „штапа и шаргарепе”; те су Кинези одлучили да баш преко наших крајева испуне вековни сан да се докопају Европе; те су Турци и Руси одлучили да своје скоро заборављене империјалне амбиције тренирају баш код нас.

На једном нивоу, то све звучи скоро реалистично. Балкан по много чему јесте „пупак света” још од времена античке Грчке. Ако се пак пребацимо и на новију историју, сетићемо се да је један пуцањ у Сарајеву био повод Првом светском рату. Онда се након свршетка Другог светског рата, баш овде десио први велики лом у контексту хладног рата, односно Титов раскид са Стаљином. Напослетку, после пада Берлинског зида, једини велики европски рат на крају двадесетог века пратио је баш распад Југославије.

Становници наших крајева тако да су скоро постали зависници од „велике историје”, па упркос чињеници да је овај наш део света већ две деценије забачено и скоро заборављено двориште Европе, где се велесиле брину – као у оној старој песмици – „само да рата не буде”, а за остало им је мање-више свеједно, ми упорно фантазирамо да су очи целог света уперене у нас. Док Украјина и Сирија горе, док се Египат и Венецуела тресу, док Велика Британија проживљава кризу, да и не помињемо Иран, Израел, Северну Кореју, Хонгконг и разне тероризме, западни Балкан му, уз сасвим мало претеривања, дође као нека оаза на путу из Недођије у Утопију, па је добро кад случај удеси да се та ствар у некој ситуацији укаже у целом свом интензитету.

Један од најпоштованијих те по озбиљности и утицају нарочито познатих америчких и светских дневних листова „Вашингтон пост” објавио је прошле недеље у свом штампаном и интернетском издању чланак о томе како је Фејсбук страницу посвећену америчким војним ветеранима који подржавају Доналда Трампа „хаковао” извесни Македонац. Наишао сам на текст дан-два након што је објављен, а заинтересовао ме у контексту теме што је пре коју годину била изузетно атрактивна кад се масовно писало о македонском граду Велесу као глобалном центру производње „лажних вести”. На крају се испоставило да сам текст на мене није оставио претерани дојам, али ме је белешка објављена испод текста потпуно одушевила. У њој пише (преводим са енглеског): „Исправка: Северна Македонија је балканска држава. У ранијој верзији текста је стајало како је реч о балтичкој земљи, а такође је навођена по бившој верзији свог имена, односно као Македонија.”

Дакле, у штампаном издању, а и на интернету, све док их нека добра душа није упутила у грешку, новинари и уредници „Вашингтон поста” су земљу са крајњег југа Европе сместили на крајњи север. То је отприлике као да неко напише да Аљаска граничи са Мексиком или Тексас са Канадом. Није да у нашим новинама нема бламова, али оваквих географских „провала” баш се и не сећам.

Није ово, међутим, једна од оних прича које би да говоре о пословичној необразованости Американаца и још пословичнијој небризи за остатак света. Не би се њима баш десило да, рецимо, напишу да се око Крима споре Русија и Јапан, као што ни пре двадесетак година не би засигурно написали да се Македонија налази на Балтику. Ово је тек илустрација да је Балкан за њих постао егзотика успоредива са Балтиком, што је за нас Балканце заправо добра вест.

Ближи се, ево, и стотину година откад је Мирослав Крлежа играјући се духовито са именима Литваније и Летоније, односно Литве и Латвије, измислио за потребе своје прозе фикционалне државице Блитву и Блатвију. Ако је амерички председник могао да помеша Словенију и Словачку, ако је Агата Кристи ономад фантазирала о Херцег-Словачкој, Крлежа му и ту дође као авангарда. Балтичка Македонија из текста „Вашингтон поста” је нешто што заправо више припада лепој књижевности, него журнализму, илустрација чињенице да онај који то пише није сигуран ни да ли то место о коме пише у стварности уопште постоји.

И то нам говори да са наших страна ка великом свету у последње време не стижу лоше вести. Кад стижу лоше вести, нема маневарског простора за грешке нити се њихове исправке доживљавају као нешто тривијално. Унутар шире слике, то је, наравно, добра ствар. Срећни су народи са досадном историјом и мале земље што се не помињу на новинским насловницама.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
ae2e6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зорица Аврамовић
Мајсторски срочена прича, лагана и ненаметљива. Занимљива разбибрига. А ја се нешто мислим...Па, ако о нама тако мало знају, и тако се мало интересују за овдашња догађања, дај онда да ми ове, а зна се које, а на своме смо терену, згазимо - ко ништа! И...никоме ништа? Ко ће знати, тамо, у том црно-крвавом свету, ко је кога, и због чега? Камо те лепе среће да је аутор скроз на скроз у праву...Камо те лепе среће...
Зоран Узелац
Што би рекао др Неле у пјесми Кањон Дрине : Што мање дјете знаш то си мање несрећан..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља