уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Српска хероина Милунка Савић

Најпознатија и најхрабрија српска ратница била је Милунка Савић која се као добровољац борила у ратовима од 1912. до 1918. године, била је пример смелости и јунаштва
петак, 06.09.2019. у 09:41

Требало је да се српски и француски председници Александар Вучић и Емануел Макрон поклоне сенима српске хероине из Првог светског рата Милунке Савић па да схватимо колико је она и данас поштована у свету. Нажалост, српска Јованка Орлеанка, Милунка Савић, храбра ратница из балканских ратова и Првог светског рата, добила је од наше државе признање тек 40 година после смрти, 2013. године, када су њени остаци спуштени у Алеју великана уз највише државне и војне почасти.

Најпознатија и најхрабрија српска ратница била је Милунка Савић која се као добровољац борила у ратовима од 1912. до 1918. године. Била је пример смелости и јунаштва, рањавана увек се враћала у борбу, а о њеној храбрости говорили су с поштовањем српски и француски генерали и савезничка штампа. Док је тешко рањена Милунка, у пролеће 1916. године, лежала у француској војној болници у Бизерти, у њену собу је дошао француски адмирал Гепрат како би видео ту храбру српску девојку. Сео је на кревет, на пола да је не повреди. Помиловао ју је по глави великим шакама, онако очински, и рекао: „Сине, оздрави што пре, Француска те моли!”

Милунка је добила чин наредника у српској војсци, једној од првих армија на свету која је женама давала подофицирске и официрске чинове. Али Србији хероји требају само у рату. Некако, независно од друштвеног уређења и облика државе у којој живимо, код нас се јунаци у миру забораве.

Нова Краљевина настала 1918. године, коју су чинили победници и поражени, као да није желела да истиче српске хероје да се поражени у Великом рату не би увредили. Тако је Милунка 1920. године демобилисана и остала је без примања, на улици. Ратни херој, носилац српске Карађорђеве звезде и француске Легије части и храбра ратница обилазила је куће државних чиновника и молила да је приме да чисти како би прехранила кћерку Милену и своје усвојене девојчице.

Тек када је београдска штампа почела о томе да пише, понуђено јој је да буде помоћна радница за одржавање чистоће у Државној хипотекарној банци у Београду која се налазила у згради данашњег Народног музеја. Скромна Милунка је прихватила тај лоше плаћен посао иако јој је Француска понудила високу пензију и комфорну кућу као заслужном ратнику савезничке војске. Милунка је одлучила да остане у својој земљи и да храни породицу. Наша држава би је се сетила само на прославама на којима су министри и генерали причали о њеном јунаштву после којих је одлазила у своју скромну и трошну кућицу у којој је подизала децу. Бринула је о свом даљем рођаку Обраду Радичевићу који је остао сироче, кћерки Милени и три усвојене девојчице.

Немачки нацисти и квислиншке власти желеле су да искористе њену популарност, али је она то одбила. Живела је часно и скромно делећи судбину грађана окупираног Београда. И непријатељи су је поштовали па је нико није дирао и поред тога што је одбила позив шефа квислиншког режима генерала Милана Недића да се стави на располагање његовој влади. У току рата крила је у својој кући комунисте Бору Томића и Бебела Минкова.

Социјалистичкој Југославији и новој идеологији нису били потребни хероји као Милунка, већ они из Другог светског рата који се управо завршио. Тако је Милунка Савић била потпуно заборављена од званичних власти и више није позивана на прославе на којима су се славиле неке друге битке и победе. Ипак, нова власт није могла да не покаже поштовање према ономе што је учинила како у току Првог светског рата и у току окупације, па јој је 1945. године додељена пензија. Комунистима је било важно да покажу да поштују старе хероје и тако добију подршку Београда који је махом био грађански, а Јосип Броз је тим чином демонстрирао да више брине о српским ратницима од српских генерала и политичара из Краљевине.

Милунка је живела скромно, али поносно. Дружила се са малобројним ратним друговима, а посећивали су је историчари, новинари и аналитичари да запишу њена сећања на ратне дане. Све док легендарни београдски градоначелник Бранко Пешић није 1970. године донео одлуку да Милунки додели мали стан у новоизграђеном насељу Браће Јерковић. Лукави Пешић је знао да не може да јој на други начин ода признање па је то учинио кроз одлуку Скупштине града у којој је Милунка названа заслужним грађанином Београда из Првог светског рата. Пешић се побринуо да предузећа опреме Милункин стан намештајем, белом техником, сликама и књигама, а предаји кључева присуствовали су представници Скупштине града. Тако је Београд захваљујући довитљивости и смелости градоначелника одао признање српској хероини и на „мала врата” прогласио је заслужном. Три године касније, у том стану, Милунка је умрла радећи, онако како је живела. Затекли су је у столици са ручним радом у рукама. Сахрањена је без икаквих почасти у породичној гробници.

Однос друштва према овој хероини говори много о нашем менталитету, нашој незахвалности према ратним херојима и забораву коме смо склони. Ми смо народ који не зна тачан број жртава у Првом светском рату, немамо списак мученика који су на најмонструозније начине убијени у Јасеновцу, не знамо имена жртава убијених у НАТО агресији током 1999. године. Зашто онда чуди однос друштва према Милунки Савић?

Милунка од 2013. године почива у Алеји великана и неправда према њој је постхумно исправљена. Али ако хоћемо да сазнамо да ли је се стварно сећамо и да ли је поштујемо, запитајмо се колико деце у школама данас зна за Милункино херојство. Бојим се да би одговор био поражавајући.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари19
f29f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
General Budisavljevic je feld-marsal Borojevic von Bojna, castan covek. Milunka Savic treba da dobije svoje mesto i postovanje kroz temeljne procese vaspitanja nacije, a ne kad se je ko seti. Nego, gospodin autor, pokusajte da resite problem copora divljih taksista koji brukaju Beograd i naciju na aerodromu Nikola Tesla, vukuci za rukav nove face i nudeci taksi usluge po duplim i troduplim cenama. To je ogledalo i zemlje u koju se ulazi, a takva zemlja ne postuje nista, a ne heroinu Milunku!!!
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Ми, господине Весићу, знамо ко је била Милунка Савић, за разлику од оних, који су из интереса улазили у СКЈ, а сада из хобија прелећу из партије у партију.
Timotije Mijajlovic
Mi rođeni na prostoru Raske znamo i pamtimo!
Raca Milosavljevic
... bilo bi lepo da nam neki istoricar u nekom tekstu na stranicama nase Politike malo osvetli dane Velikog rata sa posebnim osvrtom na sastav vojske monarhije sa druge strane Drine na pocetku napada na kraljevinu Srbiju ... lukavi stratezi austrougarske armade su u prve redove stavili Srbe,pa muslimane,hrvate,slovence a tek na kraju esalona austrijanac ... naravno odmah je najveci broj Srba presao na pravu-svoju stranu .... za ostale znamo koja su zlodela cinili ...
Nepismeni Raca
More rACO imena naroda se pišu velikim slovom. Uči pa ćeš znati.
Препоручујем 0
Raca Milosavljevic
... ne bih da polemisem ali da je 48 posto Srba bilo u redovima Austrougara nemoze da bude tacno ... da je bilo dosta vojnika i velikih oficira u vreme kada je monarhija trebala Srbe kao velike borce u borbi protiv Osmanlijskog carstva to je svakako tacno ... nekako u tim vremenima je i stvorena Krajina sve sa prvi put sajkacom na srpskoj glavi ... i to je bila prva brana mocnog carstva protiv Turaka ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља