Обрадовао ме наслов текста „Или јеси, или ниси Пупин”, са насловне стране „Политике” од 7. августа, као и идеја да се у Београду подигне заједнички споменик нашем великом научнику Михајлу Пупину и некадашњем председнику САД Вудроу Вилсону, и то помпезно назван пантеоном мира Вилсона и Пупина.

Али никако не могу да прихватим да се Београд претходно не одужи великом Пупину. Поражавајући је податак да у Београду још нема посебног споменика Пупину, а подигнути су споменици другој двојици од тројице српских великана – Николи Тесли и Милутину Миланковићу. Посебан споменик Пупину, без икакве сумње, морао би да буде поред споменика Николи Тесли, испред техничких факултета, у Булевару краља Александра. Ако је реч о реалном доприносу српском народу, Михајло Пупин је ту већи и од Тесле, пре свега због неупоредиво већег исказаног и доказаног патриотизма. Реч је о његовим заслугама у току Првог светског рата (организовању и слању добровољаца за Солунски фронт и слању велике материјалне помоћи Србији). Без његовог сведочења и упознавања председника Вилсона са реалношћу на том делу Балкана, Србија на Париској мировној конференцији 1918. године вероватно не би добила Банат.

Зар је нормално и разумљиво да споменике Пупину имају Нови Сад, Љубљана, његов родни Идвор, па и мали Вевчани у Македонији, а да га Београд још нема?

Мислим да би одговору на то значајно питање могао да допринесе и бивши председник Србије господин Томислав Николић, који је лично (да иронија буде већа) такав споменик Пупину открио у Љубљани, пре пет година.

Младен Обрадовић