недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:04
ИНТЕРВЈУ: СРЂАН В. ТЕШИН, књижевник

Смрт уметника заиста је немогућа

Истражујући ишчезлу песничку биографију своје мајке, открио сам да сам пре него што сам постао писац у књижевност прво ушао као књижевни лик
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 11.08.2019. у 21:00
(Фото: Часлав Петровић)

Одушевљење језиком централни је проблем мог писања, а чини се да је оно стваралачки покретало и моју мајку и Данила Киша као песнике, каже Срђан В. Тешин у епилогу свог новог романа „Моје”. Тешин у овој аутофикцији, поред осталог, истражује и разлоге због којих су његова мајка Милица Зрнић Тешин, затим Данило Киш, па и он сам, одустали од поезије, како је то приметио Гојко Божовић, песник и главни уредник „Архипелага”, издавачке куће која је ово дело објавила. Међутим, поезија наставља свој живот и у прози писаца који су је наизглед напустили, па тако и у овој књизи њени просеви уочљиви су у дубоко проживљеним искуствима и поетским сликама у којима своје постојање настављају живи и преминули, као и речи писаца који су променили један живот.

Због чега вам је било важно да оживите стихове своје мајке, прерано преминуле песникиње, у овој дубоко личној прози? Како се осећа син који открива нову димензију најближе личности на свету, а затим увиђа и да је он један од њених поетских јунака?

У епилогу романа „Моје” написао сам да ако сам нешто хтео, то је да – описујући их – оживим њене литерарне светове. Било ми важно да покушам да фикционализовану и мистификовану породичну историју одвојим од стварне и документоване књижевне историје која моју мајку памти другачије од мене. Ипак, сасвим сам неочекивано, истражујући ишчезлу песничку биографију своје мајке, открио да сам, пре него што сам постао писац, у књижевност прво ушао као књижевни лик. А као што ја данас с љубављу пишем роман о њој, тако је она, пре скоро пет деценија, написала песму о мени и мом брату. Јасно је, дакле, да ми живимо и кроз друге људе, као што и нама блиске особе настављају да живе кроз нас. Најважније од свега је то што се још једном показала истинитим тврдња, овога пута на примеру моје мајке песникиње, да је смрт уметника заиста немогућа. Да није угушила песникињу у себи, да је наставила да пише, то не би било од значаја само за њу, већ би обогатило и српску књижевност уопште. А ја бих, следећи њен добар пример, вероватно био бољи писац него што јесам.

Указујете на необичне коинциденције, на подударање одређених датума, па и мотива у поезији Данила Киша и ваше мајке. Које значење те подударности имају у универзуму ове књиге?

У роману „Моје” не прелама се само лична судбина троје писаца, већ и судбина читавих генерација. Уједно, „Моје” представља и опис света који је неповратно ишчезао, а који покушавам да реконструишем на основу Кишове поезије, поезије моје мајке и моје поезије. Ипак, не треба са сентименталношћу процењивати удео случајности у животу, како је то у својој, нажалост, последњој књизи рекао Боривоје Адашевић. Како бих у роману задржao кохерентан наративни ток и све хипотезе учиниo веродостојним, инсистирао сам на стварима које само наизглед повезује случајност. Понека открића су заиста запрепашћујућа, па је текст, баш у односу на откривене коинциденције, настављао да тече непланираним и неочекиваним правцима, што је сам процес писања чинио узбудљивијим. Понекад ми се чинило да су избрисане границе времена, како је писао Данило Киш у првој строфи „Златне кише”, „па се све ствари збивају немогуће истовремено”. Најважније подударање огледа се у одустајању од поезије, које је у чврсто клупко повезало моју мајку с Кишом, али и са мном.

Пут Данила Киша био је одустајање од поезије и опредељење за прозу. Како тумачите ту врсту одустајања, како објашњавате то што неки писци свесно замукну на врхунцу, да ли је и то нека врста смрти или новог живота?

Киш је себе доживљавао као фрустрираног и пропалог песника, те је, определивши се у потпуности за прозу, свесно одлучио да престане да пише поезију. Tврдиo je да се спремао за песника, али да је приметио да то што жели да каже, то што га изазива, ипак може боље рећи у прози. Као неку врсту надокнаде за хендикеп што не може да пише ваљане стихове, он је преводио поезију. Српска и светска књижевност су од Кишовог одустајања од поезије имале само корист, иако је он, руку на срце, остао песник целим својим бићем и у прози. Мој пример и пример моје мајке није упоредив с Кишовим. Свака смрт, била она фигуративна или стварна, јединствена је за сваког писца понаособ. Нема коначне и гарантоване смрти неког писца, све док има оних који их оживљавају својим новим читањима.

Ко је више утицао на вас, прочитана литература или писци и пријатељи Божо Копривица, Мића Вујичић, Ђура Ђуканов, Војислав Деспотов, Вујица Решин Туцић, које препознајемо иза иницијала у књизи?

Из перспективе аутофикције „Моје”, рекао бих да је на мене највише утицала моја мајка пре свега својим изборима: прво да пише поезију, а потом да од поезије одустане. Због тога ми је био веома важан савет Божа Копривице, који ми је предложио да наведем књиге које су чиниле њену библиотеку јер оне сведоче о њеним песничким коренима. Истовремено тај попис књига открива и то колико су јаке везе које укрштају литерарно стваралаштво моје мајке с мојим. Идући по њеним траговима, следио сам максиму Давида Албахарија, који у белешци која претходи „Опису смрти” тврди „да је писање кретање кроз већ написано”. „Моје” је уједно и посвета свим мојим литерарним очевима и мајкама.

Како пак објашњавате то да је Мокрин прилично статично место, а да је опет дало једног Рашу Попова, Мирослава Антића, да је инспирисало вашу мајку?

За разлику од моје мајке, која је одушевљено писала о Мокрину, селу и сељацима, посвећујући им бројне стихове, мене не инспиришу завичајне теме, чак ни на нивоу локалних митова. Због тога сам се, романескне уверљивости ради, често позивао на текстове чувеног „Политикиног” новинара и публицисте, а Мокринчанина, Богдана Ибрајтера Танета. За мене је Мокрин феномен који надраста географске, етничке и административне оквире, а шта је тачно – нисам сигуран.


Коментари1
946f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

smrt umetnika je nemoguca...
narocito onih koji nikad nisu ni ziveli...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља