На филм сам дошао силом прилика – почиње своју животну причу Јован Марковић. – Остао сам без посла. И догодило се нешто изненађујуће: са свих страна су ме звали и хтели да помогну. Директор РТВ Београд Милан Вукос ми је плаћао неколико пута већи хонорар за писање сценарија, али ме нису потписивали. Тако се, на почетку, догађало и са мојим ангажовањем у филмској продукцији. Моји блиски пријатељи, Бата Живојиновић и Драгомир Бојанић Гидра убеђивали су ме да пишем и тако почех да преправљам туђе текстове, а онда је програмски директор „Авала филма” Петар Шобајић предложио: „Што то радиш? Напиши нешто сам!”
Тако је настао филм „Дошло доба да се љубав проба”... Испод комедије се потписао само редитељ Зоран Чалић као сценариста, јер Марковић није могао јавно да се појављује, због судског процеса који је тада вођен (за тешка дела против народа и државе).
– Одмах да вам кажем – наставља наш саговорник – сада много претерују у описивању тих времена и свашта причају. Нико не би забранио тај филм да су ме потписали на шпици, али је у то доба филмска продукција финансирана директно из СИЗ културе и не бисмо добили новац. Било ме је у уговору, али сам за јавност био невидљив. То је тако било.
Већ је био снимљен део материјала када се придружио екипи тог филма. Одмах је решио да има хумористичке тонове. Уопште није очекивао толику гледаност.
– Данас износе податке о великој гледаности, а права истина је да имамо десет биоскопа у Србији. У оно доба морао си да пријавиш пореској управи колико си улазница продао, у главу се знало. Ми смо били најгледанији у Југославији! У неким местима је било више гледалаца него становника, многи су гледали наше филмове више пута. Само у Београду, у једном биоскопу, било је 300.000, чак 400.000 гледалаца. Скинули су нас са репертоара када је умро Тито и после три месеца поново вратили...
Е, сад шта се ту занимљиво догодило? Биоскопи су тражили да се снимају наставци и унапред плаћали. „Само радите”, говорили су. Убрзо смо снимили „Љуби, љуби, ал’ главу не губи”, па „Какав деда такав унук” и „Шта се згоди кад се љубав роди”... И били смо пријатно изненађени интересовањем публике после другог и трећег наставка... Могло је да буде и сто наставака. Телевизијске серије нису биле у моди. У Америци су правили много озбиљније серије него што се сада снимају по целом свету, па је одлучено да то буде серијал филмова.
Јован Марковић је закорачио у 81. годину, али и даље ради. Давне 1983. основао је са неколико филмских сарадника приватну филмску кућу ФИТ (Филм и Тон).
Шта се свидело публици
– Крајем седамдесетих година публика је почела да напушта биоскоп, домаћи филм није био популаран. Углавном су рађени они са тешким темама. Са нашим комедијама наредних десет година публика се масовно враћа домаћем филму. Зашто? Од почетка сам хтео да направим лаку причу. Комедија може да буде добра, ако је, истовремено, критика људских нарави и друштвених појава. Наш народ је волео да сељак надмудри господина. Драгомир Гидра Бојанић је био оличење човека који потиче са села, а Милан Тодоровић играо господина, припадника више друштвене класе. И увек смешан у односу на Гидру. То се публици свидело. У филму се прво свађају, па се помире, један другог „пређу” у разним ситуацијама, али пријатељски. Постоји топао и срдачан однос и нико никога не деградира. Сећате се сцене у којој се Гидра секира јер не зна где му је син, па када Боба дође он извуче каиш и хоће да га бије а брижна мајка то спречи и младић побегне. Шта је Гидра урадио, насмејао се и рекао: „Сав је на мене!” То је, једноставно, нормалан однос у породици. Комедије смо снимали без великих уметничких и идеолошких циљева осим да забавимо гледаоце и прикажемо наше нарави. Знате ли да је „Дошло доба да се љубав проба” најгледанији инострани филм свих времена у СССР-у? Поседујем званични документ. Читао сам шта се Русима допало, па и Бугарима и Румунима. Знали су да је Југославија социјалистичка земља, а гледали су лепо обучен људе, веселе, који возе аутомобиле, лепо живе... А у Русији је била, тих година, велика социјална криза.
О глумцима прича све најлепше. За Гидру Бојанића каже да је био човек из народа који живи за народ. Јако духовит, друг, добар пријатељ. Одговарала му је улога грађанина-сељака.
У то време су били први политички избори, сећа се Јован Марковић, и када су се појавиле многе партије и њихови лидери, Гидра је у шали говорио: „Више ја познајем келнера него што он има чланова партије”. Као његов кум, осећао је да га је нешто јако притискало.
– У Врњачкој Бањи седимо заједно до поноћи у кафани, ја одлазим на спавање а он остаје. Ујутро га затичем за истим столом. Каже ми у сузама: „Нећу да играм Калабића. Он је издајник”. Редитељ Сава Мрмак је снимао серију „Последњи чин” и понудио му је улогу Калабића. Нико није могао да предвиди шта ће Гидра да уради. То је штета, јер је многе велике улоге пропустио због своје нарави. Сећам се, одемо у Дом армије, приреде нам ручак, седимо и причамо са генералима и пуковницима, а он, у једном тренутку, почне да их вређа... Сви су били обавештени у ЈНА да нашој екипи више ништа не дају за снимање, иако је био договор да нам уступе камионе. Једино је његова жена могла да утиче на њега. Ево, још једне анегдоте. Због њега су најстроже забранили да се екипи доноси било какво пиће. Он се досетио да узме лубеницу, исече срце па у њу налије литар-два вотке, врати срце и метне у реку Босну да се хлади. Нико није смео да дира његову лубеницу.
Документи времена
Овај сценариста филмова „Иди ми, дођи ми”, „Ћао инспекторе”, „Био једном Снешко”, „Случај Хармс”, „Хајде да се волимо”, „Брачна путовања” и продуцент „Балкан експреса 2” објашњава нам зашто се данас више не снимају добре филмске комедије...
За неколико филмова које је гледао каже да су претенциозно рађени, са великим амбицијама. Времена су постала банална и вулгарна а то се све свакодневно види на ТВ. Комедија мора и да велича, да фокусира и да се на тај начин пласира друштвена критика... Шта ви можете у нашој друштвено-политичкој стварности увеличати када је све надреално, бесмислено и смешно. Увеличавањем се постиже комедиографски ефекат. Млади аутори то раде са предрасудама, што умањује крајњи резултат.
Прича нам да одавно није радио игране филмове, ни велике пројекте, јер није желео да остане дужан сарадницима. Али је поносан на стотинак документарних филмова које је снимио о страдању људи и бесмислу рата током деведесетих година. Вели да су многe истине забележене, а филмови остали траг о том времену. И што је најбитније, све те приче гледаће се и после сто година. Овенчане су са седам Гран прија на београдском Фестивалу кратког метра, а шест награда је добијено за најбољу продукцију. Свуда у свету су били добро примљени. Сада је у преговорима са Кинезима за један пројекат...
