уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:14
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: Филипини

У срцу благог тајфуна

За само пола сата у чамцу, као на филму, шибао нас је јак ветар, муње су севале, кишна завеса спустила се на море, а кад се све истутњало појавило се чисто и чудесно плаво небо – зато је Боракај острво снова
Аутор: Мила Старчевићуторак, 09.07.2019. у 20:00
Острво Боракај (Фото Нидпикс)

За Филипинце кажу да су хришћанство добили од Европљана, прагматичност од Американаца и спиритуалност од Азијата. У све то, имали смо прилике да се уверимо током нашег боравка на овом „рајском архипелагу”.

Кад смо стигли у Манилу, престоницу Филипина, нисмо ни излазили са аеродрома овог 14-милионског града, већ смо се одмах укрцали у „Азијен спирит”, мајушни авион са 20 седишта, типа „даглас”, заостао још из времена када су Американци преплавили острво током Другог светског рата. Време је било облачно и спарно, скучен простор убрзо је постао загушљив, па смо једва дочекали да из отворене кабине забруји звук мотора. Истог часа, из рупица са свода авиона покуљала је пара, која нас је обавила. „Азијски дух” је задрхтао, пропео се, и уз шкрипу јурнуо у бескрајно небеско плаветнило. Испод нас, у тиркизној води Пацифика, купало се сунце. Времена је било толико да за послужење добијемо – бомбону!

Плаже са белим песком

После слатког залогаја слећемо на мајушну писту острва Катиклан. Са аеродрома „Кодофредо Рамос”, одлазимо до бродића и уз помоћ топлог ветра убрзо стигосмо у Боракај – једно од филипинских острва из снова.

„Шешир, лонги и папуче, па крените дуж плаже!”, са широким осмехом и на одличном енглеском језику саветовао нас је дебељушкасти чувар плаже Филипинац Били. И баш тај вечито присутни филипински осмех, за који кажу да вреди више него хиљаду речи, једно је од основних обележја овог народа...

Све је на Филипинима љупко – деца, жене, људи, птице, куће, баште, шкољке, пиринач, поља… Мирољубиви и благи, љубазни и предусретљиви у стању су цео дан да преседе на плажи и у сенци неке палме посматрају море или пролазнике. Разговор започињу са „По” ( јесте), а завршавају са „бахала на!” („што иде то ће доћи!”), једноставни и скромни, уживају у обичним стварима.

Манила (Фото Пиксабеј)

Супротно од тамне масе мора, пуним сјајем бљеште тесно збијени ресторани, кафеи и барови. Истакнути „метарски” јеловници нуде специфичну филипинску храну претежно свежу рибу, као и све плодове мора. Специјалитети као лабу-лабу (ружичаста риба), туро-туро (бирај-бирај), јер све што прстом покажете припрема се и кува специјално за вас. Уз музику која на све стране трешти и меша се са вечерњим ветром који пирка с мора, можете сести и у неки камајан – традиционални ресторан где нема есцајга већ се све једе прстима!

Ако вам и то досади можете закорачити са друге стране палми, на плажу, сести на лежаљке и уз одсјај светла на мокром песку, са задовољством посматрати локално становништво. Свечано одевене боракајске породице са децом у органдинским хаљиницама излазе у вечерњу шетњу. У мокром песку иза себе остављају стопе и своје мале бриге.

Пирога је рибарски чамац са подупирачима на обе стране, оне чине чамац стабилним посебно за време олујних ветрова. Једног дана смо пожелели да се провозамо. Са обавезним појасом за спасавање ухватили смо се за дебеле канапе и опкорачили узану греду подупирача. Кренусмо да опловимо залив. Изнад нас ведро небо, испред провидно море, ветрић пирка и сва та лепота учини да седиште буде мање тврдо и неудобно, да уже не жуља дланове, да… Изненада, на пучини се појави црн облак. Као његова претходница, ветар усковитла таласе и надува једра. Чамац јурну у сусрет муњама. Назад! Морамо одмах назад, довикујем и пирога мења правац и скреће ка копну. Касно, облак низак и тежак створи се изнад нас. Спајајући море са небом – истог часа изручи све што је имао. Са обе руке стежем набубрело уже и храбро дочекујем муње са праском грома. Ветар, јак и непријатан подиже таласе и заглушује сваки звук… тај исти ветар умилостиви се и одјури облаке, убрзо се нађосмо иза кишне завесе. Затим се појави и чисто и чудесно плаво небо. Срце ми заигра кад угледах обалу и исто место са ког пре пола сата испловисмо!

– Срећа – рече дебељушкасти Били. „Прошле недеље нас је походио тајфун који је преврнуо све рибарске чамце и неколико лађи… зато што је благ дали су му име Итем. Оним жестоким који уништавају све око себе, покосе села, изломе дрвеће и потопе све бродове на које налете, њима дајемо женска имена, јер знате жене су јаке!”

(Фото Пиксабеј)

Острво Боракај је дугачко само девет, а широко четири километра. Има прелепе плаже и џунглу у средини. Ко зачепрка пронаћи ће мноштво интересантних ствари. Супротно од обале простире се насеље са једном асфалтном улицом и безброј сокака. На сваком кораку налазе се дућани мешовите робе, станица рикши, пијаца и бувљак. Кренули смо још темељније да истражујемо и ушли у ред збијенијих кућа, са узаним путељцима и ниским оградама обавијеним расцвалим бугенвилијама и мирисним цветовима камоџа дрвета. Готово исконски мир и тишину сеоске периферије реметило је повремено кукурикање петлића.

Борбе петлова

Недељом у подне овде се одржавају борбе петлова.

„Праве, а не програм за туристе”, рекоше нам.

Узаним путељком стигли смо до куће на дну. У средини пространог дворишта налази се арена са дрвеном надстрешницом и клупама на три нивоа. Подијум је уздигнут и ограђен ниским стакленим зидом. Мноштво света је у дворишту – искључиво мушкарци. Већина у наручју држи смеђег, црвенкастог или белог петлића са малом главом и раскошном крестом. Збијени у групицама власници су озбиљни и не обраћајући пажњу на нас. Време одмиче, на задњу страну ноге петлића-фајтера, танким концем власници брижљиво причвршћују оштар ножић у облику сабље.

Огласи се метални звук и маса убрзо попуни све клупе. Баш као у рингу, у средини арене појави се судија; у једној руци држи белог, а у другој смеђег петлића. Истог часа посетиоци скочише на ноге и из стотину грла разлеже се жестоко надвикивање. Започело је клађење! Кад су се коначно умирили, судија је спустио петлиће на под. Истог часа су насрнули један на другог. После жестоког ковитлаца и мноштва разнобојног перја које је летело на све стране, црвени борац завршио је без главе! Маса поново скочи и ваздух прокључа од људских гласова, зноја и прашине. У безброј подигнутих руку беласају се новчанице. Омањи човек метлом чисти арену, започиње друга борба… па пета, двадесета…

(Фото Пиксабеј)

Рајска обала и пироге

Обала боракајска је рајска са белим песком, чистим морем и пирогама – рибарским чамцима са „скијама” са стране. Оивичена је витким палмама, по дану је начичкана ниским тезгицама са мноштвом огрлица, наруквица и украса од шкољки. Окачене на гранама дрвећа, у лампионима јарких боја и необичних облика, горе сијалице млечним светлом и чудесним сјајем. Ноћу, та иста обала постаје главна променада са бескрајним редом белосветских туриста удешених и напирлитаних за све врсте провода.


Коментари0
87dd3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља