уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:17

Дух живописне дорћолске махале

Постхумно објављена књига адвоката Давида Даче Алкалаја „Моја Јалија” о животу и обичајима јеврејског становништва, о конкретним породицама и судбинама на Јалији
Аутор: Мирјана Сретеновићпонедељак, 08.07.2019. у 21:00
Надежда Петровић, Јеврејска мала, 1908, уље на платну

 Део Београда у којем су живели искључиво Јевреји звали су Јалија што је значило приобаље или земљиште поред река. Јалија је део старог Дорћола за време турске владавине Београдом, а захватала је простор од Малог Калемегдана, Старе електричне централе са једне стране и од Улице цара Душана до дунавске обале са друге стране.

О свакодневном животу ове махале постхумно је објављена књига „Моја Јалија” Давида Даче Алкалаја, коју су приредили Мирјана Белић Корочкин Давидовић и Радивоје Давидовић, у издању „Чигоје”, на основу Алкалајевих текстова објављених у разним билтенима.

Давид Алкалај сведочи о животу конкретних породица и судбина на Јалији: о томе како се некада дружило, учило, бринуло, дуговало месару и бакалину, како су се за празник правили колачи и износиле на продају половне играчке. Сазнајемо и о устројству саме Јалије, синагогама, школама, али и столетном дуду и култној Кући са седам подрума.

– Давид Алкалај рођен је 1897. у јеврејској учитељској и свештеничкој породици на Дорћолу. Правни факултет у Београду завршио је за три године. Као резервни официр Југословенске војске за време Другог светског рата одведен је 1941. у заробљеништво у Оснабрик. Немци су му одвели жену и сина у логор на Сајмишту из којег се нису вратили. Марта 1945. године у тек обновљеној Јеврејској општини основао је јеврејску мензу за сиромашне. Успоставио је контакт са Светском организацијом Џоинт која је слала помоћ најугроженијим породицама. За Савезни завод за статистику урадио је списак жртава рата од 1941. до 1945. године. Као угледни адвокат изабран је за браниоца у процесима против ратних злочинаца – кажу приређивачи књиге.

Алкалајев запис указује да су Јевреји насељавали Јалију још у 16. веку па отуда и други назив – Јеврејска мала (махала).

– Улице су у том крају биле уске, кривудаве, ноћу једва осветљене уз светло из фењера. Дању је било живо са мноштвом трговаца који су радили или седели испред својих дућана у Банатској, Јеврејској, Дубровачкој, Солунској и Улици Високог Стевана. Преко недеље било је тихо, а живо суботом или за време јеврејских празника, као и зими када су приређивани вашари. За време празника Пурим на улицама су маскирани Јевреји дочекивали Београђане гостећи их разним ђаконијама – наводи аутор.

После доласка Аустријанаца, на Јалију се досељава већи број Јевреја. Поред сефардске, основана је и аскенашка општина. За време окупације Београда у Другом светском рату велики број Јевреја одведен је у логоре где су изгубили живот. Данас у овом делу Дорћола скулптура Нандора Глида „Менора у пламену” подсећа на њихово страдање из времена Холокауста.

Јалија никад није била гето, наводи писац књиге. „За Јалију је гето само појам о простору, кутак у којем су се Јевреји осећали најпријатније. Јалијским сокацима провејавао је дух слободе, јединства, међусобног разумевања. Ни у једном парчету Београда није се слободније дисало, него што је то било на Јалији... Кад силазите по сунцу и прашини на дунавску плажу нећете ни слутити да је ова пољана била поприште свакодневних врло озбиљних туча јеврејске и српске омладине. Није то био никакав организовани антисемитизам, нити нека особита мржња. Било је у обичају да се омладина из јеврејског кварта сваки дан туче са омладином из другог кварта. Биле су чувене битке између Палилулаца и Дорћолаца. Тако су биле у обичају туче између српских и јеврејских младића све док не би било разбијених глава и жандармеријске интервенције”, пише јеврејски адвокат.

„Нису Јалију чинили само кућерци искривљени и несиметрични с великим авлијама у којима се протежу леје зумбула и ружа. Нису је чинили ни само уски сокаци, мртви и без излаза, с пролазом кроз туђе двориште. Ни сама турска калдрма, крива и шиљкаста. Па ипак је свака та кућица са трбушастом фасадом, сваки стуб са прљавом лампом неодвојиви део Јалије, њен жиг и њен печат. Јалија не би била Јалија да су у њој лепе грађевине на спрат, чврсте, сигурне и стабилне, лепе као оне на Теразијама или у Улици кнеза Михаила. То је лик Јалије: малено, ниско, сиромашно, јадно, похабано, старо, дотрајало. Па ипак је то само њен спољни део, њена кора, њена фасада. За странца је то суморни пејзаж који пре растужује него што одушевљава”, читамо у књизи о старом духу нашег града.

Аутор описује обичај да су пре поласка у први разред сва деца на Јалији почашћена меденом лепињом. Мед је био знамење успеха у школи. То је доба када се после српске школе хитало на два часа јеврејске веронауке. „С комадом хлеба с пекмезом и књигом у руци, Јеврејчићи су, уз кикот и игру, весело силазили с Дорћола. Зар то није била тортура за дечицу, која су била уморна и жељна ваздуха и сунца. Тада се нико није бунио. Било је то више него природно, не само за ученике, већ и њихове родитеље”, наводи Алкалај.

Он је пет година био председник Јеврејске општине Београд, а затим потпредседник Савеза јеврејских општина Југославије. Учествовао је у исељавању Јевреја у Израел (1948–1951), а са другом супругом и кћерком, 1950. године иселио се у Израел. Био је 15 година шеф Одсека за праведнике у Јад Вашему, државном институту за статистику јеврејских жртава фашизма. Умро је у Јерусалиму 1981. године.

Када је након одласка у Израел посетио Јалију, видевши срушену синагогу рекао је да је она била симбол Јалије, „њена душа, резонанца њене туге и њених радости, учитељ и утешитељ њихове деце, тих честитих и сиромашних јалијских Јевреја. То је било место за јеврејски музеј...”. Помиње да је Јалија увек била на првом удару. Сви окупатори долазили су великом реком и погађали је, било да су у питању турска ђулад или аустријска флотила.

На Јалији су поред Хајима Давича, првог преводиоца са шпанског језика у Србији, живели сликари Леон Коен, Моша Пијаде и Бора Барух. Јалија је била инспирација писцима који су је описали у својим приповеткама: Стевану Сремцу, Браниславу Нушићу, Милутину Ускоковићу...


Коментари11
89f02
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veroslava Mandić
Posle knjige Hajima S. Daviča SA JALIJE (krajem 19. veka) ovo je prva knjiga u kojoj je opisan život Jevreja na Dorćolu u nekadašnjoj mahali gde se govorilo sefardskim jezikom ladino. Hvala autorki teksta što je knjigu MOJA JALIJA kod nas nepoznatog pisca u literaturi (Davida A. Alkalaja) na najbolji način približila čitaocima.
Јасна Бараћ
Трагом текста новинарке Политике купила сам књигу Моја Јалија. Све је лепо дочарала а у књизи аутор описује и атмосферу у Јеврејској улици за време празника Пурим и како су се Београђани односили према Јеврејима са жутом траком око руке 1941. године. Читала сам са уживањем ову надасве занимљиву књигу Давида А. Алкалаја који ме је пријатно изненадио описом некадашњег Дорћола и њених становника Јевреја.
Бојан Марковић
Честитка новинарки Политике за текст о књизи о Дорћолу и времену које више не постоји. Историја Београда је непресушна тема. Иако има доста књига о Београду оваквих прича никад није доста.
Никола Пајовић
Давно нисам прочитао овако сјајан текст о једној књизи у Политици. Када би сви прикази књига била бар приближно овакви и култура би била на вишем нивоу.
Stamara
Čitajući veoma lep tekst setio sam se priča starih Dorćolaca kako se živelo na Jaliji siromašnom kraju gde je bilo dosta jevrejskih radnji, nekoliko kafana, turski amam, škola, Rabinat i gde je bilo prilično starih kuća. Mnogi su govorili mešavinom španskog i srpskog jezika i svi su se družili i poštovali. Divna slika Nadežde Petrović kao ilustracija.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља