Барбара Тачан у књизи „Марш лудости” истражује четири случаја у историји када су власти поступале супротно свом најбољем интересу: Тројанаца који су допустили да Грци уз зидине града поставе оног фаталног коња, римских папа који су омогућили сецесију и настанак протестантизма, Британаца који су изгубили Америку и Американаца који су изгубили рат у Вијетнаму.

Сетио сам се истраживања пратећи тензије у региону које национализам претоварују на нове генерације. Докле ће властодршци своје земље да укључују у „Марш лудости” од кога они могу да имају неке краткорочне добити, али у салду на дужи рок сви су губитници? 

Земље западног Балкана болују од неке политички аутоимуне болести: делови сваког друштва ратују са другим „непријатељским” деловима социјалног корпуса уништавајући демократију, а пандемија има неодољиву потребу да конфликт сели преко граница. 

И док се узроци социјалне фрагментације регионалних друштава крију у недостатку владавине права, медијских слобода, економске неједнакости, растуће неизвесности, страха и осећаја социјалне неправде, покретачка машина поларизације западног Балкана је – национализам. 

„Марш лудости” учинио је да суседство постаје први од девет Дантеових кругова пакла. Запаљива реторика променљивим интензитетом премрежава регион. Синтагма о „спољним непријатељима” делује истрошено, али у пракси је ефикасан начин да власти преусмере пажњу са својих промашаја на прекограничне „подривачко-завереничке делатности”. 

Свако је ту свакоме крив и само је питање када ће се активирати темпиране бомбе без експлозивног пуњења, али са разорним социо-психолошким дејством. То што је реч о реторичким сукобима и размени увреда не умањује опасност. 

Пратим тензије које су се распламсале поводом црногорског Предлога закона о слободи вероисповести, који предвиђа да ће сви верски објекти бити препознати као државна имовина уколико верске заједнице не буду доказале да су њихови власници били пре 1. децембра 1918.

Председник Мило Ђукановић у интервјуу за Н1 подсећа да је црногорска црква била аутокефална све до 1920, две године пошто је Црна Гора изгубила суверенитет и била укључена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Сва имовина црногорске цркве припадала је дотле Краљевини Црној Гори, али је Српска православна црква после 1920. укњижила као своју.

Митрополија црногорско-приморска СПЦ оспорава ову тезу: „Увидом у архивски документ о попису Државне имовине, током трајања независне државе Краљевине Црне Горе до 1918. године, јасно се види да ниједна православна, ни римокатоличка црква, ни џамија нису биле имовина државе”.

Разљућени патријарх Иринеј, који вернике позива да подрже актуелну српску власт, сада од њих очекује да прокуну Ђукановића који је „гори и од Турака јер ни Османлије нису отимале имовину од цркве”.

Сва сила оних који не могу да се помире са разлазом „два ока у глави”, оних који живе у илузији да ће Црногорци увидети грешку осамостаљења, исправити заблуду и вратити се мајчици Србији, одмах је подгоричку власт, уз медијско садејство, почела да пропушта кроз „топлог зеца”. 

„Црна Гора је класична српска држава”, неодговорно изјављује генерални секретар председника Србије. Ивица Дачић вратио се на омиљену тезу да власти у Подгорици покушавају да на антисрпским ставовима граде свој „наводни политички, државни и међународни идентитет.” Министар за иновације Ненад Поповић није могао да смисли ништа ново већ се вратио на аргументе из деведесетих година 20. века: Ђукановић је „криминалац”, у Подгорици влада „злочиначки режим”. Прекинути дипломатске односе. 

Створене су претпоставке да једна секуларна држава, Србија, улази у сукоб са другом секуларном државом, Црном Гором. Зашто световне власти спор не препусте надлежним духовницима? СПЦ поседује многа знања и вештине кад је реч о одбрани њене имовине. Не делује уопште тако незаштићено да јој је неопходна помоћ државе. 

Председник Србије је, калкулисано обазривије од својих најближих, упутио „молбу” да се у Подгорици не усвоји Предлог закона и поручио да треба сачекати и видети шта о томе мисли Венецијанска комисија, орган Савета Европе.

У Подгорици тумаче да је Комисија дала позитивно мишљење, док у Митрополији црногорско-приморској тврде да оцена Комисије да имовина не може да буде одузета без судске одлуке значи да нема сагласност на једнострано прекњижавање имовине верских заједница.

Закон о слободи или закон о правном насиљу? Свако је задржао своје. Ломиће се копља да ли Црна Гора враћа оно што јој је узето, или је реч о удару на имовину српске цркве, расправљаће се о томе да ли власти у Подгорици идентитетска питања решавају добро или лоше, али докле ће међудржавне и дипломатске односе реметити ситуације које немају никакве везе са државом? 

Црквени спор су власти на обе стране искористиле за политизацију. У Подгорици би да помогну аутокефалност црногорске цркве, а тиме и идентитет државе. У Београду да се сврставањем на страну СПЦ власт представи као верни савезник и тако испослује да СПЦ подржи косовску политику коју је Свети синод недавно тако јасно одбацио. 

Обе стране показале су да не могу да одоле националистичком популизму који код бирача треба да створи утисак да напредњаци „српску ствар” бране увек и свуда, да власт у Подгорици неће никоме допустити да угрози независност и суверенитет.

Београд и Подгорица подижу тензију са суседима окрећући их против себе – што никако не може да буде најбољи интерес ни Срба ни Црногораца. Зар то није укључивање у „Марш лудости”? И то отворених очију. 

Сва срећа, грађани их много не слушају. Туристи имају неку своју паметнију политику.