понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Кад процветају трешње на Голанској висоравни

Морам још који пут отићи у Завичај и тамо и напунити батерије. Срести сва она преостала драга лица чије осмехе видим и са ових невероватних даљина. Обићи гробове, преживеле кафане и преименоване улице. Где да се вратим, када ми је егзистенција у рукама оних који су ме и отерали?
Аутор: Алекса Благојевићпетак, 07.06.2019. у 18:54
Трешње у пролеће (Фото Пиксабеј)

Чим процветају прве трешње на Голану, сваке године се сав „оспем” припремајући се за летњи одмор у Завичају. Као да је нека неизлечива алергија по среди.

А све мање имам коме тамо отићи. Давно сам рекао својима овде да не праве никакав „циркус” по моме судњему дану, већ да ме без помпе, брже - боље  кремирају у најближем крематорију (ако тога уопште има у овој земљи, још се нисам распитивао), а с пепелом да чине шта им је воља.

Можда је најбоље, помишљао сам у себи, да га баце у ветар, чим запуше први јачи југо с врелог Негева, па да се сав распем горе по северу, око Хаифе, по оним чудесним „Висећим вртовима” и широм Кармиела.

Поглед на Голанску висораван (Фото Пиксабеј)

Сваки пут кад сам са Леоном одлазио горе, тражио сам неке сличности са крајевима у којима сам рођен и одрастао. Највише сам их налазио у пролеће, углавном у трешњама са Голанске висоравни, које су као и оне наше, тамо. Оне из мог далеког детињства.

Све друго је скроз другачије, само су добри људи свугде исти. Израелац Леон, моја  вечна и највећа овдашња туга, увек ми је то братски показивао, све док га срчани удар на једном излету доле на Југу, није прерано отео из наших емигрантских  живота.

Првих година мог враћања Завичају питали су ме: Каква је клима у Израелу? Какве су цене и живот кад стално ратујете са Палестинцима? Има ли посла? Колика је зарада? Јесмо ли близу Газе..?

Како сам се све више умарао са узалудним објашњењима, тако су се многи од њих удаљавали, да смо временом престајали да се виђамо.

Људи су свугде исти, само су нарави, обичаји, навике, култура, традиција и друго што је условљено поднебљем и ситуацијом на терену, различити. Баш као заблуде, предрасуде и уверења. Један смо ми свет (нарочито ми обични), али су интереси  „шефова” и општа ствар веома различити.

Морам отићи још који пут тамо и напунити батерије. Срести сва она преостала драга лица чије осмехе видим и са ових невероватних даљина. Обићи гробове, преживеле кафане и преименоване улице. Од свих оних мојих бивших  Југословена највише их се одметнуло у Бошњаке и Хрвате, а неки су богме постали и Срби. Остали су остали оно што су увек и били. Мени то не смета.  

Фото Пиксабеј

Увек остане и нешто људи. У кући у којој сам рођен, у мом детинству увек су се славили Божић, Ускрс, Ђурђевдан и Аранђеловдан. После рата тамо су васкрсли су и неки нови обичаји.

Сва та моја ишчекивања, лет од Тел Авива до Београда, увек се некако подразумевало све док ме тамо имао ко да дочека, али и испрати, углавном преко Скадарлије или београдских сплавова.

Годинама размишљам о алтернативним правцима, краћим и јефтинијим, али се ипак, на крају увек искрцам у бившој престоници моје бивше домовине, не скрећући успут никуда. Трипут дуже се „препарирам” аутобусом од Београда до завичаја, него што летим авиона из ваздушне луке “Бен Гурион”.

Дешавало ми се да чим стигнем одмах пожелим да се вратим својој кући, овде на мору које није ни налик на оно из моје старе домовине. Не знам да ли због другог континента или што се распала она земља у којој сам проживео све своје најлепше снове и надања.

Исто је и са кафанама. У Израелу ме уопште не привлаче, али чим крочим у Завичај, кафана је моја судбина. Понекад ми се учини да се кафане чак ни у „демократији” нису битније промениле, осим наравно у фасадама. Али већ код другог пића схватим да је и у завичајној кафани највише страдала душа. До самог фајронта у њима ћу увек имати кога да видим и да му се обрадујем. За разлику од „мојих” израелских у које скоро и не залазим, где само случајно може наићи неки пијани Рус са којима сам некад радио и чији ми се ритам и начин пијења уопште не допада.

На лету од Тел Авива до Београда (Фото А.Б.)

У Израелу, у коме живим више од двадесет година, никада се нисам осетио странцем, али ми се то све чешће дешава у мојој рођеној земљи која је осим имена, променила и празнике, обичаје, навике. Границе да и не помињем.

Где да се вратим, када ми је егзистенција у рукама оних који су ме и отерали. Био сам довољно луд да то покушам пре десетак година. Испоставило се да је то била неопходна хируршка интервенција којом је са моје душе ампутиран злоћудни тумор носталгије, чије су се метастазе, срећом, заувек окамениле у мојим неизлечивим страховима за децу и унуке.

Нико од израелских суседа, за месец одморских дана у завичају, осим можда стоматолога Виталија из приземља, грузијског Јеврејина, неће ни приметити да ме нема. Комшиница Аљефет, бивша Етиопљанка, кад год се сретнемо пред улазом   констатује како мисли да сам „негде отпутовао, од кад се то нисмо видели”.

Можда и Јехуда, мој „лиферант” вотке, и неки пијачари, тамо из нашег оближњег Тржног центра.

Још нисам купио авионске карте. Рано је. Можда ће до Завичаја моји унуци једног дана стизати самим дроновима, а ја бих да пробам и морем. Морском линијом да увежем бивше југословенског са овим израелским морем. Жао ми изгубљеног времена у путу без друштва којему ни једно путовање није предуго.

Као да сам с ума скренуо, већ две године плаћам скупље авионске карте да у Тел Авиву, на улазу у авион „Ер Србије” чуо свој матерњи језик. И друге компаније лете одавде за Београд, а карте су јефтиније. Зато нећу више ни ја. Укинули су чак и онај скромни бесплатан оброк, а цене су остале на високом нивоу, светском. Крајње је време да постанем Израелац и по новчанику, а не само по пасошу и адреси. И да је здравља као до сада, па да се још коју деценију, барем једном годишње, изљубим са Завичајем колико год да је остало од њега. Или, од мене. 

Причали су ми кад сам почео да радим у „Савyону” да је газдин отац доживео дубоку старост јер је сваки дан долазио у фирму. Све до 93. рођендана. Тада је окупио све запослене на опроштајну свечаност, захвалио им на лојалности, обећао да ће навраћати да их обиђе, препустио сину компанију и престао да долази на посао. Умро је после девет дана.

Фото А.Б.

Не идем у Завичај да поправљам зубе. Заувек су ми их средили још у рату, а можда ћу једино наочале обновити. Код оног мог доктора са којим сам се долазећи у Завичај зближио у кафани.

Поново се спремам да се, по ко зна који пут, поштено уморим од лепотâ сусретања и Завичаја. Да окупим оне до којих ми је стало, у неку добру кафану, где може наићи и неко драг кога сам већ заборавио у овом смутном времену.   

Ипак, све моје најлепше успомене су заувек остале тамо. Само тек покоја овдашња, израелска, колико год да сија међу самим звездама, у сенци је непролазних несрећа и туга због зле судбине овог нашег крвавог века.                                                                                                                        

Алекса Благојевић, Израел

 

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари16
d9331
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јој,Сербијо, под шљивама...
Прелеп текст.Читао сам са уживањем.
катаклизма комунизма
Хвала Богу да нема више оне и онакве Југославије! Носталгија се добро разбија доласком у Србију. Није превише скупо, има успомена, има разочарања, има новооткривених ствари, све зависи у ком годишњем добу дођете и како се проведете. Ако сте само носталгични, онда сте стари и неиспуњени. Ја бих у завичај долазио као да сам странац, радознао, гледао бих неутралним очима и истраживао нове ствари. Долазе туристи из далеких земаља, што не би и неко ко је живео овде некада.
Oliver
Poštovani gospodine Aleksa, pišem iz zemlje koju Vi nazivate vašom domovinom,a možda ću i ja uskoro morati da krenem vašim stopama.Dva sina,supruga,zaposlena kao i ja a dugo već živimo na ivici egzistencije,mada se bavimo i dodatnim poslovima.Stalno odlažem odlazak u pečalbu,ali sve više uviđam da izgleda nisam u pravu.Divim se vašoj hrabrosti i zaista sam uživao u divnom tužnom tekstu za koji ja smatram da je putopis,pitopis života našeg čoveka u ovoj novoj istoriji.Hvala što ga podeliste ...
samo pod moranje
Hvala Vama na komentaru, i ako mi dozvoljavate; svoju zemlju napustite samo ako zaista nemate nikakvog drugog izbora. Vama i svima vašima želim - svako dobro!
Препоручујем 11
Dragana rosic
Aleksa,kada bih znala da pisem ,pisala bih kao ti,....Ali ne znam,budi Ono sto si,Leti I dalje Er Srbijom,(ja sam prevodilac za arapski,i na irackom dijalektu/Er/znaci nepristojan naziv za muski polni organ).Super si ,I ti I tvoj tekst,I tvoj zavicaj,drziiiiii se,pozdrav iz Libije
Aleksa
Hvala, draga Dragana... Čovjek je ono što jeste, svako pretvaranje se prepoznaje. Srdačan pozdrav iz Izraela i - svako dobro..!
Препоручујем 9
nikola
divan tekst. tesko je opisati sta osecamo svi mi koji smo otisli, pogotovu mi u malo poznijim godinama. zal za "zavicajem" kako ga vi sasvim ispravno zovete, parce duse koju smo ostavili i sa kojom se spojimo svaki put kada izadjemo iz aviona i opet je ostavimo kada u isti udjemo. a jugonostalgija, nije nostalgija za zemljom nego za ljudima iz cele bivse sa kojima nas i danas vezuju ista topla prijateljska osecanja. pozdrav aleksa.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља