недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:26

Родио сам се да бих снимио „Вука Караџића”

Пре 30 година ова серија је у Риму освојила Гран-при Европе, највеће признање у историји наше телевизије, а на препоруку Умберта Ека. „Вука Караџића” је Унеско уврстио у ризницу културног добра Европе и света, у којој су с ових простора још средњовековни манастири и Андрићево дело. Кад имате нешто с таквим педигреом, онда би било нормално да га се чешће сетите, каже Ђорђе Кадијевић
Аутор: Мери Билићпонедељак, 10.06.2019. у 08:58
Ђорђе Кадијевић (Фотографије Т. Јањић)

У стану Ђорђа Кадијевића на Бановом брду затичемо домаћина испод портрета, који је насликао његов велики пријатељ Мића Поповић, како будно прати меч Новака Ђоковића. Повода за разговор с овим историчарем, редитељем, сценаристом, историчарем уметности и ликовним критичарем има много, али задржаћемо се на – тридесетогодишњици освајања Гран-прија у Риму за серију „Вук Караџић”.

И он почиње да прича:– Она је могла да настане крајем осамдесетих, док је још постојала културна инерција, а уочи катастрофалних нових балканских ратова који су срушили све што смо дотад имали, подразумевајући културне вредности и тековине. У време када су у ТВ Београд били Љубомир Радичевић, Зора Кораћ, Филип Давид, Павле Угринов... Афирмисани и аутентични ствараоци који су имали велике личне опусе у другим областима, личну културу и сопствене идеје и могли да учествују у њиховом уграђивању у моћни медиј какав је телевизија. Серије за једно вече види милионски аудиторијум. То показује колика је одговорност оних који креирају програм и треба да формирају његову стратегију и утемеље историјску позицију културе. А то је мукотрпан посао – каже Кадијевић и наставља:

– Ја имам озбиљан недостатак амбиције. Да сам имао смисао за самопромоцију, тада бих могао рећи да сам имао каријеру и можда би се другачије мислило о мени. Али било ми је важно само да се дочепам следећег посла и да радим колико могу и умем. Ни сада се нисам променио, али је чињеница да је прошло много година откако „Вук Караџић” није емитован. Мени лично то мало значи, али је њеним неприказивањем ускраћена могућност младим људима да сазнају нешто што је потребно. Немам ништа против тога што се тако често репризирају друге серије, али сам изненађен и зачуђен што се серија о Вуку није репризирала већ седам или осам година, а и онда када је приказивана, то је било у неадекватном термину, ујутро или у радно време. Има оних који верују да је таква судбина серија начин да се спречи упоређивање с овим новим остварењима. Ја тако не мислим, не схватам то ни као комплимент ни као шалу. Али верујем да би реприза у право време била на месту. Серија то заслужује по ономе што је у давна времена постигла. Приказана је на ретко ауторитативном фестивалу филма и телевизије у Риму 1989. поводом стогодишњице филма и филмских медија. То је фестивал који се одржава једном у сто година! Окупио је све европске државе и неке ван Старог континента. Био је то скуп великих људи који живе и раде за филм и од филма, за телевизију и од телевизије. У тој огромној конкуренцији „Вук Караџић” је добио Гран-при Европе одлуком интернационалног жирија чији је спиритус мовенс био Умберто Еко, један од највећих интелектуалаца 20. века.

Мало је познато да је ову серију Унеско уврстио у ризницу културног добра Европе и света, што није доживео ниједан продукт југословенског филма, још мање телевизије. У тој ризници су с ових простора само: средњовековни манастири, Андрићево дело и серија „Вук Караџић”! Кад имате нешто с таквим педигреом, онда би било нормално да га се чешће сетите.

Ђорђе Кадијевић нам признаје:

– Мало у шали, али у дубини душе озбиљно – „Вук Караџић” је разлог због којег постојим. Знам да сам се родио да бих снимио серију и она испуњава захтеве које ја од ране младости постављам пред себе. Унеско ју је превео на све европске језике и приказана је и репризирана у бројним европским и ваневропским земљама. Добијао сам честитке из Канаде, Аустралије, Латинске Америке... Да ништа друго нисам урадио, био бих испуњен човек.

Серија је била државни, национални пројекат. Снимана је филмски четири године и има 16 епизода и свака траје као играни филм, с екипом од преко стотину људи из свих делова Југославије на аутентичним местима по европским државама кроз које је Вук пролазио, Кадијевић се присећа.– Био сам срећан што су екипу чинили не само глумци из читаве Југославије него и костимографи, сценографи, организатори, асистенти, гардеробери и возачи. То је оно што ми говори да сам од судбине добио прилику да урадим нешто што сам само могао да сањам – и изгледа успео!

А онда исприча и ово:

– Не спадам у људе које треба посебно респектовати, али ни у оне које треба потпуно игнорисати. Серија није само прича о Вуку, она је направљена критички. Моја жеља је била да Вука Стефановића Караџића прикажем и у ситуацијама које му не конвенирају, као човека „од крви и меса” који је умео да држи перо, који је писао и написао, који је размишљао и мисао претварао у дела. Он носи велику и никада сагледану вредност. Ми говоримо његовим језиком. Неки имају носталгију за славјаносербским језиком. Њиме у серији говоре горњокарловачки митрополит Стратимировић и епископ и песник Лукијан Мушицки. То је први и последњи пут да се чуо на телевизији.

Као задатак, серија је била тешка. Каснило се с почетком снимања. Било је од стране ЈРТ лепо замишљено да се прикаже на стогодишњицу рођења Вука Караџића.

– Можете ли да замислите како сам се осећао кад сам дошао да потпишем уговор за најскупљи подухват у историји наше телевизије?! Четири године сам био ван куће и породице, стално на ногама или на четири точка, окружен огромном екипом. Оно мало слободног времена сам користио да се, као и данас, бавим спортом. Та одговорност ми је нешто најтеже у животу: бојазан да ми се деси као великом редитељу Александру Саши Петровићу. Покушао је да направи „Сеобе” и уместо 12 епизода, посао се завршио с две епизоде. За монументалне пројекте мама треба да вас роди. То се не може научити. Морате имати моћ и интелектуалну еманципацију – тврди Кадијевић.

– Као дипломирани историчар знао сам која фасада може ући у моју серију, која музика, костим, какво оружје, посуђе – каже. Када гледам „Вука Караџића” и приметим грешке, учини ми се да сам могао боље. То морам да припишем самоме себе. Попустио само пред упорношћу једног уредника ТВБ који је инсистирао да глумац који није Словенац игра Јернеја Копитара. И данас се кајем због тога, признаје нам, а онда наставља да се сећа снимања:– Можда ме је највише болело то што сам најгоре пролазио у сопственој земљи. Монахиње из манастира Фенек код Земуна нису дозволиле да уђемо и снимимо чувене Карађорђеве фенечке сузе. Он је 1813. тамо питао проту Матеју: „Куне ли нас народ?” А прота је рекао: „Куне, господару.” Вожд пита: „Куну ли мене?” Прота каже: „Куну.” И Карађорђу крену сузе. Сцену те снаге и драматичности нису ми дали да снимам на аутентичном месту. Послао сам најбржег возача у Сремске Карловце да моли митрополита да дође у Фенек и да ми помогне. И он дође и дуго је наговарао игуманију, а онда изашао и казао – неће! Уочи почетка снимања патријарх Герман ми је дао дозволу да улазим у сакралне објекте, али и поред тога често нису хтели ни да чују за то. А у Бечу су скидали с главног трга све што подсећа на 20. век: антене, рекламе... Снимали смо сцену венчања Вука и Ане Краус у цркви на Фрајшмаркту, где се то десило. Поп нам каже: „Како да не, само изволите...” Допустио нам је да с олтара скинемо електрично осветљење. Учио сам латински и одлучио да ја одглумим свештеника на том венчању: И обучем костим који смо понели из Београда. Поп крене према мени, а мени клецну колена, помислих сада ће нас избацити. Међутим, он ме позове да ми да праву свечану одору за венчања. На Бечком универзитету декан ме питао да ли може да статира. Шенбрунски дворац је био затворен за туристе док смо ми снимали сцену сусрета цара и Вука Караџића. Прилази ми кустос и пита могу ли и они да статирају и то у костимима из музеја.

На крају, Ђорђе Кадијевић је оценио:

– Можда сам могао боље проћи да сам у животу радио нешто друго: било је лепих, радосних па и срећних дана, а било је и горких. Искрено, поново бих изабрао исти пут. Моја највећа срећа је то што сам се бавио најтежим и најлепшим послом. Поносим се што сам проживео такав живот.

Редитељу нема ко да пише

 – Ове године је јубилеј од освајања те највеће европске ТВ награде у историји наше телевизије па сам написао писмо у уљудном тону и покушао да подсетим генералног директора РТС, господина Бујошевића, на ту годишњицу и да су друге серије које нису имале те димензије ни интернационалну репутацију доживеле бројне репризе чак и специјалне емисије у којима су говорили аутори и глумци који су још увек живи. Мој скромни предлог је да се серија о Вуку репризира. Претерао бих ако кажем да сам био изненађен тиме што нисам добио одговор на то писмо! Мислим да такав однос нисмо заслужили ни серија ни ја, као човек који је радни век посветио телевизији (више него филму) и који је пола века провео на ТВ Београд и донео јој највеће признање у Европи и једно од највећих у свету. Како сам то онда заслужио да ми се уопште не одговори?! Да не помињем мојих осамдесет година!


Коментари6
15013
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Veljko Živković
Ја сам чуо да ће Радио Телевизија Србије да дигитализује телевизијску архиву телевизијске серије "Вук Караџић". Дигитално обновљена и рестаурирана телевизијска серија "Вук Караџић" може да буде емитована 8. новембра 2019. године поводом тридесет две године када је емитована 1987. године поводом двеста година од рођења Вука Караџића. Вељко Живковић.
Zeljko
Istina je u svakoj reči,odavno su još primetili da kvalitet i uspeh kod nas neko uvek baca u Ambis umesto da je stavi na pijedestal!
Zorica
Poštovani direktore RTS ,omogućite nam da vidimo seriju o Vuku Karadžiću i ne brinite za gledanost. Sigurno će dobro uticati na kvalitet rada mladih umetnika koji se hvataju istorijskih tema koje tek čekaju da budu obrađene.
aaa
"Vuk Karadžić" je zaista jedna od naših najboljih serija. Još kao klincu od 8 godina mi je ostala urezana u glavi toliko da sam sa sazrevanjem podsvesno ponavljajući slike u sebi shvatio genijalnost poslednje scene kada se u snu Vuku javlja Filip Višnjić i kaže mu da će opet prohodati. Čista umetnost. Premda u nekim skorijim godinama, opet kao predmet nekog sazrevanja, shvatio sam da je serija neplanirano bila deo talasa obnove srpskog nacionalnog duha u poznim '80.tim, a to znamo gde vodilo.
vladimir
Jao, nemojte opet tu kuknjavu o nacionalizmu. Nacionalizam je dobar, ali nas nije vodio nacionalista i patriota vec komunista i bezbožnik Milošević koji je hteo Jugoslaviju umesto Srbije. Nacija opstaje uz patriotizam i ponos na svoj narod i istoriju, a ovu odličnu seriju bi svaki Srbin trebalo da vidi.
Препоручујем 1
Lazar
Opet ta bajka. Kao da mnogo besniji Slovenački,Hrvatski i Albanski nacionalizam nisu postojali. Srbi su se bukvalno zadnji priključili celoj toj priči. Potpuno razumem strance i susjede što krivicu skidaju sa sebe ali mi nije jasno kako toliko naših bez pogovora veruje u to.
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља