понедељак, 24.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:34

Зашто су СПЦ и Харадинај против разграничења Срба и Албанаца

Аутор: Зоран Остојићчетвртак, 23.05.2019. у 18:00
Новица Коцић

Одговор је једноставан. Зато што су за јединствено Косово (и Метохију), мада СПЦ Косово „види” у Србији, а Харадинај као „независну” државу. На овој страни „јединственог Косова” су и моћне европске државе на челу са Немачком. Али оне су признале Косово као државу. Дакле, оне су потпуно на страни Харадинаја (тачније, он на њиховој). И зато је он увођењем царина од 100 одсто прекинуо даље преговоре на ову тему. 

Спиновање да би се сакрила суштина досадашњих преговора довело је до тога да већини обичних људи није јасно о чему се преговарало. Најлуђе је између Тачија и Харадинаја. Тачи је више пута рекао да је малтене услов Србије да призна Косово – прикључење прешевске долине Косову. По систему „ако нећемо прешевску долину, Србија нас неће признати”. Колико год ово апсурдно звучало нама у Србији, то је ипак у складу са планом о „разграничењу Срба и Албанаца”. Наравно, он не помиње одрицање од севера Косова. То би дошло касније. А још апсурдније звучи одбијање Харадинаја да се прешевска долина прикључи Косову. Више пута је изјавио „да Косово нема територијалне претензије према суседним државама”. 

А ко је на „супротној” страни”? Против јединственог Косова и за његову поделу између Србије и Албаније. Јер то је (био) циљ разграничења. 

За сада Трамп, тачније његов саветник за националну безбедност Болтон, председник Србије Вучић и председник Албаније Еди Рама. Као и Рамин представник у Бриселским преговорима, председник Косова Хашим Тачи. 

Када овоме додамо да ни Стејт департмент, ни Пентагон, ни Конгрес не подржавају мењање граница на Балкану, јасно је да је однос снага несразмеран у корист јединственог Косова. Чије су границе дефинисане Кумановским споразумом, потврђене Резолуцијом 1244 и печатиране саветодавним мишљењем Међународног суда правде (МСП) у Хагу. Које је Србија унапред прихватила изјавама тадашњих званичника. А у Савету безбедности УН, који је мишљење од МСП-а и тражио, оно није одбачено. Плус стотинак признања Косова у постојећим границама. Зато је добро што је Вучић био на Сабору СПЦ да разјасни владикама шта би донело „разграничење” и шта ће бити, ако до њега не дође. Што је сада извесно, по речима самог Вучића. Као и да им каже шта је могуће („компромисно”) решење када је извесно да Косово остаје цело. Можда им је и објаснио да у Резолуцији 1244 пишу разне ствари, па и то да ће коначни статус Косова бити у складу са споразумом из Рамбујеа. Као и да чује да су за цркву важнији људи од територија. Јер, ако би се српске светиње „разграничењем” нашле у Албанији, тамо Срба убрзо не би било. И да међусобно рашчисте да ли је државни и национални интерес 1.200 километара квадратних територије или опстанак Срба на Косову. 

Свакако да такав дијалог мора да уследи и у парламенту када се до решења дође. Као што је то било у Македонији. Тек када су министри спољних послова две земље договорили решење о имену Македоније то решење се нашло на саветодавном референдуму у Македонији, па потом и у парламентима обе земље. 

И сваки озбиљан политичар би покушао да добије подршку Цркве за било које решење које дели грађане једне овакве земље. И Ђинђић је то покушао. Кад је изручио Милошевића Хагу, организовао је донаторску акцију за наставак градње Храма Светог Саве и чак увео веронауку у школе. То што му је онако враћено говором представника Цркве на сахрани, говори о том представнику и његовим везама са инспираторима атентата, мање о цркви. 

* Уредник портала Инфобриф.рс

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
 

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља