недеља, 22.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Чекајући Јелену уз звуке сирена

Док се над Србијом топио снег, поново је све замирисало на рат. Тог последњег школског дана у коме је позив на часове уместо звона објављивала сирена за узбуну, моја поносна нација налазила је у себи храбрости да се суочи са моћнима и злима, а ја сам напокон нашао храбрости да се суочим са Јеленом. Сад ил` никад, дошапнуо сам себи и упутио се у њеном правцу…
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 19.04.2019. у 10:48
Фото Пиксабеј

Америка је, кажу и верују, настала у умовима својих визионара. А касније су захваљујући тим првим визионарима долазили други, доносећи нове визије и идеје.

За Америку не знам, али за Медисон у Висконсину сам сигуран. Права је штета што Џејмс Доти није могао да живи дуже, да види какав је град створио купивши комад земље од тадашње територије Висконсин за тричаву суму новца, намерававши да од тог парчета шуме створи престоницу будуће државе, именовавши свој замишљени град по председнику Џејмсу Медисону. Грехота је што сада само са небеса може да гледа светлима обасјану зграду Капитола и што не може да се провоза овим градом и сагледа дело својих визија. Век и по касније.

Први су емигранти долазили због својих визија. А ја? Има ли разлике између визија и илузија? Идеје, илузије, или просто немирна младост, шта је мене довело овамо и учинило да овај град постане и мој нови дом, да га заволим, да га упознајем, да уживам у његовим улицама, парковима и језерима, и да му се дивим?

И да га показујем другима кад год могу!

А показивао сам јој много, те њене прве године на новом континенту. Шетали смо поред Капитола целог тог пролећа, лета и јесени, уживали у његовој близини, у суботњим пијацама када фармери јужног Висконсина долазе да продају своје поврће, своје хлебове са сиревима, цвеће из својих башта, мед из својих кошница. Лежали смо тог лета на ћебадима простртим на травњаку око ове зграде читајући књиге које смо једно другом поклањали, испијајући хладни чај из њене термос боце све док нам књиге не би досадиле и док се не би препустили дремежу загледани у крошње дрвећа изнад нас и у плаветнило августовског неба.

Фото Пиксабеј

Али у зимским ноћима кругове око Капитола правио сам сам. Прва зима у Висконсину била је превише за лепотицу навиклу на пустињу Израела, па сам за своје обавезне шетње ноћу морао да налазим изговоре, да се искрадам, да лажем.

- Како можеш да шеташ сам по оволиком снегу и хладноћи, питала би ме Ребека по повратку из мојих малих бегова.

- Види, душо, снег има своју магију. А магија се не пропушта. Само шетајући по пустињском песку и по свежем снегу можеш да оставиш трагове за собом. Тада најбоље испоштујеш самоћу, када се окренеш и видиш да нико не прави трагове поред твојих. Нисам имао среће да се родим у пустињи као ти. Ко зна, можда једнога дана прошетамо заједно, али до тада ми остаје само снег. А и хладноћа уме да прија.

Бежао сам добро знајући да жене тешко праштају те мале бегове. Доживљавају их као издају најгоре врсте, третирају их горе него неверство, злопамте и на крају кажњавају и вишеструко наплаћују сваки покушај слободе.

Фото Пиксабеј

Али снежне латице зову ме у бег изнова, сваке године, својом чаролијом преточеном у магију. И можда није ни чудо што би и се у тим шетњама по некада причињавала и илузија лепотице која је једном занавек дотакла мој живот. Намерно кажем дотакла, јер у њега ни на који начин није ушла, осим што је те ратне зиме, почетком 1999. корачала са мном по снегу неких стотинак корачаја до школе.

Јелене ми никада нису биле суђене. Можда ми их је занавек уклео мој отац поклонивши мојој мајци Андрићеву књигу „Јелена, жена које нема”.

„За најлепши августовски дар и најсретнији септембар”, писало је на почетној страници луксузног фотописког издања овог ремек дела нашег нобеловца када сам први пут у животу као дечак узео ову књигу са полице и прелистао је.

Само се најлепше упамте за  навек!

А Јелена је била млада жена од шесна`ест година, ишла је у моју школу, имала је смешно влашко презиме и била је најлепша девојка у коју су се моје очи загледале. Гледале су и маштале о младој лепотици предуге црне косе и бујних груди, али се дуго нису усуђивале да јој се приближе. Али жене то увек осете...

И тако сам корачајући једног фебруарског јутра ка школској згради из даљине спазио Јелену. Стајала је на углу и чекала мене.

Ћутљива и прелепа, ни једном речју није давала знака да разуме или наседа на мој на брзину невешто срочен поздрав и причу. Тих стотинак метара корачала је поред мене, гледајући ме, скоро на исти онај начин на који сам ја гледао њу. Само то јутро, тих стотинак метара, тога дана, и никада више.

И ништа више од тога!

А онда, неких месец дана касније, док се над Србијом топио снег, поново је све замирисало на рат. Тог последњег школског дана у коме је позив на часове уместо звона објављивала сирена за узбуну, моја поносна нација налазила је у себи храбрости да се суочи са моћнима и злима, а ја сам напокон нашао храбрости да се суочим са Јеленом.

Фото Пиксабеј

Сад ил` никад, дошапнуо сам себи и упутио се у њеном правцу.

- Чекаћу те вечерас. Дођи. Знам да желиш, пробунцавао сам реченице праћене адреналинским шоком и лупањем срца.

- Не могу.

- Мораш.

- Не разумеш. Ја сам удата!

- Удата! Па теби је тек шеснаест...

- Али ја сам Влајна. Не могу да се искрадем, живим са њим. Тако то иде код нас.

- Ја ћу те, ипак, чекати, промуцао сам збуњеног гласа и обореног погледа.

И чекао сам. Док су те вечери становници оближњих кућа замрачивали своја прозорска стакла, закључавали капије и склањали се у своје подруме један се младић својим чекањем супротстављао „Милосрдном анђелу”.

Причаћу некоме о овоме ако преживим овај рат, мислио сам. И причао сам.

Али више се никада нисмо видели, осим у мојим зимским шетњама када би се као илузија по некада створила поред мене.

У тим приликама исповедао бих јој се, испричао јој свој живот боље и детаљније него било ком свештенику и духовнику до тада. Говорио бих јој моје страхове, жеље, преваре, бегове, а она би ме гледала, ћутала и корачала поред мене баш као што је откорачала тих стотинак корака тог фебруарског јутра. И чинило се да ме разуме!

Само би један пар трагова у снегу на крају шетње враћао у реалност и сведочио да сам још једном по свом омиљеном граду ипак шетао сам.

Уморио сам се. Не могу више да волим као тада. Не заљубљујем се.

Могу да поштујем, умем да забављам изводим и показујем, успем по нешто и да пружим, могу по нешто некоме још увек да дам. Али да волим не могу. Уморио сам се.

Суров је живот без визија, макар оне биле и илузије. Прошле зиме ни Јелене није било да прошета са мном. Можда се и она уморила од мојих прича? У сваком случају гадан је осећај када и замишљене жене почну да те остављају.

Фото Пиксабеј

А тако бих волео да могу да вратим време уназад, да је тог фебруарског јутра зграбим, пољубим као никада ниједну пре а ни после тога, да јој по цену властитог живота не дам да проговори и да сваку њену реч и отпор угушим пољупцем.

Тако бих волео да имам све што нисам имао. Да могу да поново сретнем Јелену. Да сам могао да имам оца. Да сам могао да будем јачи. Да ми мисли о  даљинама нису биле једина нада, снага и ослонац.

Или ако ништа друго, да се барем једној од тих зимских ноћи осврнем и да за собом видим два пара трагова у снегу.

Предраг Рудовић

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари13
1173c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nostalgicarka2
Вешто извајана, носталгична прича за животом и земљом која то више није. Јелена је најмириснији цвет те младалачке, илузорне носталгије. Покушајте да откријете нове мирисе тог егзотичног цвећа у Медисоновим отвореним ботаничким баштама и вртовима и пронаћи ћете нову Јелену.
Dragan Pik-lon
Ko jednom nadje i ne ubere nikad vise ne moze naci....!!!pozdrav sa postovanjem.
Препоручујем 11
Biljana
Divno , ne obraćaj pažnju na ove koji broje.....
Борис
Надам се да се шалите. Америка почива на патентима Пупина и Тесле.
Stevan Stupar
Univerzitet u Medisonu je do sada dao 25 Nobelovaca i dva dobitnika Fildsove nagrade za matematiku. Kao bivsih studenta, ili kao bivsih i sadasnjih predavaca. Naucno i intelektualno jaci je jedan gradic u preriji, nego ceo Balkan.
Miroslav
G-din Beogradjanin Sch.... je malo pogresio- Madison ima skoro 260.000 stanovnika I na severozapadnom delu mu se nalaze prerije, tek za informaciji, ima nas jos par koji ovde I zivimo!
Препоручујем 7
Beogradjanin Schwabenländle
Шта кажете, градић у прерији ? Тај градић има око 230.000 становника, налази се близу језера и далеко је око 2000 км од прерије. Бар је тако било за време моја два боравка тамо. Јесте ли Ви сигурни да мислите на Медисон, Висконсин ?
Препоручујем 5
Gostimirka Radulović
Vi ste Vašu nostalgiju za domovinom, mladosti i ljubavlju nazvali Jelena. Mnogi imaju svoju Jelenu, ali ne umeju da joj napišu tako lepu priču.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља