недеља, 22.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Поштовани путници, напустите авион, укључио се аларм за бомбу

Пар сати после полетања, приметио сам да авион лети толико ниско да смо одозго видели таласе у океану. Путници су се успаничили. Стјуардеса је покушала да уђе у пилотску кабину, али су јој залупили врата испред носа. Мало после тога, пилот се огласио
Аутор: Дејан Маринковићуторак, 19.03.2019. у 12:03
Фото Пиксабеј

Управо сам завршио једну фазу свог живота и полетео авионом преко океана у другу. После седам дивних година и напорних студија у Варшави, спаковао сам кофере и са својом пудлицом, Рингом полетео за Њујорк. Хладан јануарски дан.

Дивне земаљске стјуардесе пољске авиокомпаније ЛОТ дозволиле су ми да узмем Ринга са собом у кабину, иако је имао 10 кг, а по прописима пси преко 5 кг морају да лете у пртљажнику. Не само да је стјуардеса уписала да Ринго има 5 кг, него ми је чак и дала слободно седиште до мене, да могу да ставим кавез и Ринга поред себе.

Моја жеља је била да се вратим у Србију после седмогодишњег живота у Пољској, али је стање у земљи било катастрофално, па је мој отац одлучио да отвори представништво велике српске фирме у Америци. Фирма му је касније те године блокирана због америчких санкција према нашој земљи.

Пар сати после полетања, приметио сам да авион лети толико ниско да смо одозго видели таласе у океану. Путници су се успаничили.

Фото Пиксабеј

Стјуардеса је покушала да уђе у пилотску кабину, али су јој залупили врата испред носа. Мало после тога, пилот се огласио: ,,Поштовани путници, услед техничких проблема, имаћемо принудно слетање на првом копну, на које наиђемо, а оно је тек за пет сати’’.

Сви су били успаничени, укључујући и стјуардесе. Имао сам пре тога пар критичних ситуација у авиону и ни у једној од њих ме није хватала паника. Некако сам веровао да се ништа лоше неће догодити, али не могу рећи да сам био сто посто сигуран у то.

Скоро пет сати од последњег оглашавања, из звучника се чуло: ,,Вежите појасеве, подигните седишта. За двадесетак минута слећемо у Њуфаунленд’’. Када смо слетели, пилот се поново огласио речима: ,,Поштовани путници, напустите авион. Укључен нам је аларм за бомбу’’.

Фото  Пиксабеј

Путници су у паници почели да јуре ка излазу. Ја сам стрпљиво чекао да се гужва рашчисти, спаковао Ринга у кавез, и тешио успаничену стјуардесу. Авион је слетео далеко од аеродромске зграде. Уместо аутобуса, локалне власти су послале таксисте Њуфаундленда да нас аутомобилима превозе од авиона до аеродромске зграде, да би умањили жртве у случају експлозије.

Тих пар стотина метара, које сам прешао од авиона до таксија, носећи кавез са Рингом су ми дочарали праву канадску зиму, коју пре тога нисам доживео. Био сам у лаганој јакни, званој ,,ђубретарац’’ и без капе. Ледени ветар ми је шибао лице, главу, тело и голе руке. Температура ветра је била испод минус педесет целзијуса.

Такси нас је превезао до аеродромске зграде у којој су нас детаљно проверавали и скенирали. Касније је свако од нас замољен да идентификује свој чекирани багаж. Онда смо сатима чекали на аеродрому док је наш авион био детаљно прегледан.

Највише сам се бринуо за Ринга, јер десетак сати није вршио нужду. Замолио сам обезбеђење аеродрома да нас спроведе напоље да је Ринго обави, али је он био толико усплахирен да није био у стању. После једанаест сати чекања на аеродрому су нам јавили да ћемо наставити лет за Њујорк, и то истим авионом, али нам нису саопштили да ли је бомба нађена или не.

Фото Пиксабеј

Тада није било мобилних телефона, тако да нисам имао комуникацију са родитељима који су ме чекали у Америци. Мајка је била успаничена, јер је пратила ситуацију преко телевизије. Наставили смо лет за Њујорк и провели следећих неколико сати у великој неизвесности.

Срећом, безбедно смо слетели на њујоршки аеродром, одакле смо Ринго и ја наставили за Минеаполис, где сам започео нову фазу живота.

Хладне минесотанске зиме ме често подсете на ветар који ме је те ноћи шибао док сам прелазио неколико најдужих стотина метара у животу. Као да је та јануарска ноћ одредила моју северну судбину, далеко од земље у којој сам рођен и коју носим у срцу.

 

Дејан Маринковић

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

 

 

 

 

 


Коментари25
f033f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gordana
Svaka čast, priča je fenomenalna. U komentarima se načitah gluposti samo tako....ali to zaboravite i pišite dalje.
Jovana
Odličan tekst. Redovno čitam Dejanove kolumne u ,,Serbian Mirror” i imam dve njegove knjige. Dok sam čitala ovo, imala osećaj kao da sam bila u tom avionu.
Beogradjanin Schwabenländle
@ Zaklina Milivojevic, госпоја будите без бриге као стари једриличар и веслач ( само муданде ) добро знам шта је WTC, само теоретски, јер нисам никада дрхтао од хладноће, ни на - 40° C , а богами нисам се ни многим пустињајма које сам обишао и боравио много ознојио. Ово је велика изнимка, таквим " дамама " без културне разине и васпитања се обично не обраћам, адио.
-40?
Nisi drhtao na -40? Bravo. Mislim, ako je stvarno tako. Ja drhtim vec oko nule.
Препоручујем 18
Stjuardesa
Dalje, u komentaru gospodin tvrdi da je "javno obavestenje pri prinudnom sletanju van svake pameti". Netacno. Opet, postoje razlicite procedure za razlicite situacije. Zna se kada obavestavamo putnike sta se desava, a kada ne. Putnici ne smeju da se drze u apsolutnom neznanju, narocito u (potencijalno) katastroficnim situacijama moraju biti obavesteni sta se desava. U jednim situacijama cemo potpuno iskreno da kazemo sta je u pitanju, u drugim cemo birati reci, i necemo bas sve reci. Opet ponavljam, u redu je da neko ko nikada nije radio kao clan letacke posade, ne zna procedure, ali nije u redu da tvrdite da je nesto tacno ili ne, kad ne radite taj posao. Pozdrav od stjuardese, i zelim vam uvek, kako to mi avijacijski radnici kazemo, plavo nebo, i da nikad ne dozivite ovako nesto.
Beogradjanin Schwabenländle
Ми овде на западу немамо авијацијске раднике, ми имамо посаде авиона, и на крају они се увек послуже чувним слоганом ; happy landing, који важи у целом свету сем изгледа у Србији. Да сам хтео да напишеm дизертацију о Rapid Disemembarkation, или Ground Operations, или само о COM, сигурно не бих послао мој осврт. Како Вам није сметало што сам седео у кокпиту приликом слетања, или на џамп седишту, о посети доњем делу авиона да не говоримо.
Препоручујем 7
Ivan
Hvala na stručnom odgovoru laicima koji nemaju pojma o čemu govore, ali bitno je da kritikuju.
Препоручујем 25
Stjuardesa
Ja sam stjuardesa, pa samo da objasnim posto su u jednom komentaru navedene netacne informacije, sto je potpuno u redu, jer ko nije obucen za clana letacke posade, ne moze to da zna. Gospodin je prokomentarisao da "putnici obavezno napustaju avion niz tobogan". Procedura je bas suprotna tvrdnji ovog citaoca. Evakuacija niz tobogan je krajnja mera koja se maksimalno izbegava, kad god je moguce da se izbegne. Zasto? Zato sto je taj nacin evakuacije vrlo opasan po putnike (i po nas, clanove posade) jer su sanse da se povrede velike, te je to krajnja mera kojoj se pribegava u tacno odredjenim situacijama, da ne sirim sad dalje pricu. U bomba situaciji opisanoj u tekstu, radi se tzv. rapid deplaning, sto je autor teksta i opisao. Dakle, ne evakuacija niz tobogane, nego samo brzo iskrcavanje putnika. U nekim drugim bomba situacijama, islo bi niz tobogane, u ovoj koja se dogodila autoru teksta, ne. Tacno se zna kad se radi jedna, a kad druga vrsta evakuacije.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља