недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:45

Анђео у цивилу на московском перону

Погледајте све ово око нас. Сву ту патњу и страдање. Живимо време општег потопа. Само сто још увек не видимо велику воду. Почињете да звучите као Иван Фјодорович? Он је веровао у Бога а ја не верујем ни у шта. Трошио сам и потрошио и своје и туђе. Новац, време, љубав и наду. Веру, искрено никада нисам ни имао. Коцка? Казино, пијанства, блудничење… Списак је подугачак
Аутор: Миша Ковачевићсубота, 23.02.2019. у 11:05
Метро у Москви (Фото Википедија)

Од Белоруског вокзала (железничка станица у ширем центру Москве ) до аеродрома Шереметјево, углавном се возим „аероекспресом”. Путовање аутомобилом од куће до аеродрома, од неких 40 км, ноћу и у ретко време без саобраћајних гужви траје тридесетак минута. У осталим терминима то се претвара у двочасовну „забаву” за оне који воле екстремне спортове, коцкање временом, истањене нерве и пропуштене летове.

Кренуо сам да дочекам супругу која је стизала из Београда и бирам вожњу метроом, која са једним преседањем и десетоминутним пешачењем, од куће до Белоруског вокзала, траје 35 минута.

Вече је било поодмакло; разишла се она гужва после завршетка радног дана, између 18 и 19 часова, када унутрашњост метроа може да уплаши својом клаустофобичношћу и превеликом масом нервозног света на малом простору.

Станица метроа у центру Москве (Фото Пиксабеј)

Статистике кажу да се радним даном московским метроом превезе више од девет милиона путника.

Пењући се дугачким ескалатором излазим на улицу, на онај прави, ретко пријатни, московски мраз, на температуру ваздуха између минус 15 и минус 20 степени, од које лагано трне лице, мраз штипа кожу али још увек можете без сметње да удишете ваздух. Прелазим неколико стотина метара до перона Белоруског вокзала одакле крећу приградски возови за Одинцово, Мозајск али „аероекспрес” за Шереметјево.
Док ходам пероном у сусрет ми иде човек, средњих година, помало запуштеног изгледа, дуже проседе косе и браде, са округлим металним наочарима на врху носа али ипак далеко од изгледа московских бескућника. Прилази ми и уљудно пита да му дам 28 рубаља (педесетак центи).

Дајем му новчаницу од 50 рубаља и у шали га питам да није случајно књиговођа кад тако педантно, у копејку, зна колико му пара фали.

Каже да га боли глава и да му управо толико фали за пиво. Напољу је минус 15 али то многима не смета да пију пиво на улици по таквој хладноћи. Чувена руска „народна медицина” препоручује пиво за јутарњи мамурлук али и за обичну главобољу. Кад овде видите људе да ујутро, пред посао, пију пиво по мразу пред улазак у метро, знајте да они само додају ниске октане, подижу радну температуру, да се реше главобоље после синоћне теревенке.
После пар минута угледах свог новог познаника како се задовољно враћа са конзервом пива. Иде право према мени. Каже, да ли може још нешто да ме пита. Може, одговарам али само да није опет око пара.

- Не, није. Интересује ме нешто друго. Шта ви мислите: шта је било у почетку - реч или музика? 

„Ако не сагоримо у огњу сопствених страсти, можда ипак угледамо ону светлост која нам се даје при рођењу, а коју дуго и упорно заклањамо и затрпавамо рушевинама сопствених ломова и падова”

Раније бих се на слична питања, обично штрецнуо, поучен свакојаким искуством са московских улица. Вероватно бих се прво ухватио за унутрашњи џеп да проверим да ли ми је новчаник на месту. Ипак, гледајући овог проседог доброћудног човека, округлог лица, са тим професорским наочарима на врху носа, размишљам да би он у свом доскорашњем животу у ово време вероватно био код куће, пио чај или можда, јерменски коњак и читао неку од књига из своје библиотеке. Која ли мука, њега једе, помислих.

Станица Белоруски вокзал (Фото Википедија)

- Зар нас Библија не учи, да је у почетку била реч, рекох.
- Знам то, али да ли је можда била реч или звук, готово спремно наставља он. Можда је у неком пра-пра почетку био звук? А можда је ипак била тишина?
- Па и тишина је звук, настављам да размењујем ове софизме.
- А можда је ипак било ћутање ?
- Можда. Претпостављам да Господ као и сви потоњи ствараоци није био много причљив. - Можда је последњег дана свог стварања, попричао са човеком.

- Видимо, недовољно. 
- Ја ипак мислим да је све настало из боли, из велике боли...
- Откуд сад то?
- Погледајте све ово око нас. Сву ту патњу, и страдање. Живимо време општег потопа. Само сто још увек не видимо велику воду.
- Почињете да звучите као Иван Фјодорович?
- Иван Фјодорович?
- Карамазов 
- Он је ипак веровао у постојање Бога, иако га се касније одрекао. А ја, ипак, не верујем ни у шта. Трошио сам и потрошио и своје и туђе. Новац, време, љубав и наду. Веру, искрено, никада нисам ни имао…
-  Коцка?
-  Казино, пијанства, блудничења… Подугачак списак.

- Још увек сте живи 
- Не сасвим. Пре бих рекао рекао да живим сопствену смрт на парче. Из дана у дан.
- Можда су страсти које нас обузимају само велики божији инструмент, којим нас Господ  претапа и обликује? Ако не сагоримо у огњу сопствених страсти, можда ипак угледамо ону светлост која нам се даје при рођењу, а коју дуго и упорно заклањамо и затрпавамо рушевинама сопствених ломова и падова. Или у супротном, настављамо да живимо своју смрт на парче, како ви кажете. Што је довољно велика казна. 
- Занимљиво речено, али мислим да ви не разумете колика је провалија између мисли и речи, поступка и навике. Амбис је то.
- Претпостављам, да ви немате шта да изгубите.
У том тренутку видим своју жену како иде из пристиглог „аероекспреса” и вуче велики кофер по перону.
- Је л имате где да ноћите вечерас, питам га спремајући се да пођем

Фото Википедија

- Још увек не.
- Како мислите још увек не? Прошло је већ десет сати. Јесте ли пробали црквене пријуте (прихватилиште за бескућнике)?
- Јесам неколико пута. Увек ме на крају баћушка (отац - свештеник) отера...
- Можда их много запиткујете ?
- Не знам, некако се нисмо нашли.

- Ако знате да радите рукама било шта, понудите им помоћ за храну и преноћиште. Ако им при томе потражите Јеванђеље на читање, верујем да ће вам помоћи. А можда се и вама упали нека лампа.

Гледа некако са стране, помало сетно, готово одсутно.

- Слушајте, ево вам 1.500 рубаља (око 20 евра). Не знам да ли ће вам остати за пиво, али би требало да буде довољно за три-четири преноћишта у неком хостелу. Док се не снађете. Држите се пријатељу. Не падајте. Срећно! 
Моја жена која је већ пришла довољно близу, радознало ме гледа и пита:
- Ко ти је то?
- Ма ту неки случајни човек. У ствари, пали анђео, данас ради трећу смену. У цивилу.
- Анђео, гледа ме жена подозриво. Са пивом ?

- Ако је прво што видиш на том човеку пиво онда ризикујеш да пропустиш прерушеног анђела. То ти је као оптичка илузија. Или ти мислиш да анђели ходају уоколо у радном оделу као перонско особље. Да их свака будала вуче за рукав и запиткује: А где је мој перон ? Да ли ја правилно чекам? И зашто бас мој воз касни оволико?

- Мени се ипак чини да је то само безнадежни пијанац који пије пиво по овом мразу.

- Ееее, сад би ти мој официр безбедности из војске, рекао: „Добро ти размишљаш. Добро, али уско! Него `ајде, причај шта има ново код куће, како си путовала.

Снег на минус 15 здраво шкрипи под ногама док полако корачамо према метроу. Волим тај звук као и одсјај реклама и уличног светла, који се преламају кроз кристале снега на површини, творећи стотине разбијених слика и илузија, као стари вашарски калеидоскоп.

Снег на московским улицама (Фото Пиксабеј)

Под вечерњим светлима смекшавају обриси робусне социјалистичке архитектуре, па чак и нападно модерна новоградња, са својим фасадама у бојама и геометрији тешког јутарњег мамурлука, попра, оку прихватљиве и готово складне линије.

У овакве зимске вечери смекшава сва та грандиозност, топе се звуци и врева саобраћаја на улицама петнаестомилионског града.

Улазимо у метро. Још 35 минута до куће.

 

Миша Ковачевић, Москва

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

 


Коментари28
3e3b6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Misa Kovacevic
@Citateljka Draga gospodjo Citateljka ! Moja prica ni u kom slucaju ne predstavlja velicanje narodnih dostignuca Ruske Federacije u prosloj petoljetki. Niti pohvalu sirokoj slovenskoj dusi… Ako bas moram da prevedem sa srpskog na srpski - onda je to prica o Susretu. O onom izvornom hriscanskom verovanju da je Hristos “posredi nas”... jednako u meni, kao i coveku koji mi ide u susret. Za svog zivota, takvih susreta sam imao ovde u Rusiji, kao i u bivsoj Jugoslaviji (ne vezano za odredjenu naciju)…u nasoj Srbiji, ali recimo i u Finskoj, Norveskoj…Holandiji… Savest mi ipak nalaze da Vas pitam: gde ste Vi to videli u danasnjoj Rusiji “polufeudalizam, polunacizam, polukomunizam” ? To bi ste tesko mogli da cujete, cak i na najvecim zapadnim rusofobskim TV kanalima… Jedino ako ne pratite TV Ljvov !
Misa Kovacevic
Hvala puno na komentarima ! Takodje hvala Politici sto je objavila ovaj tekst, makar i delimicno izmenjen i sa malo istumbanim dijalozima… Rusi imaju izreku da je otadzbina manje geografski pojam a vise stanje duse. To je onaj emocionalni i duhovni prtljag koji vucemo sa sobom, gde god da idemo…onaj balast koji ce nas pod bilo kojim talasima, uspraviti i vratiti u svoju osu. Bez obzira na mnoge razlike slican smo mentalitet… samo sto su njihove amplitude malo vece… Malo u sali ali vise u zbilji, oni umeju da kazu da Rusiju, umom ne mozete razumetu. I stvarno je tako… Ako se mnogo oslonite na varljive oci i pristrasan um, onda rizikujete, da ovde jedino vidite: bahatost u saobracaju, nebrigu prema zajednickom i javnom prostoru; nemogucu i alavu birokratiju; otvorenu neljubaznost, koja ponekad prelazi u netrpeljivost prema strancima… Ili promaju u metrou… Ipak, najgora od svih promaja je ona u dusi. To ima malo veze sa Rusima :)
za citateljku
Da li znate sta su drzave tzv. evrope radile u svijetu prije 400 i vise godina do danas? Da li ste ikada bili u nekim muzejima tih tzv. evropskih zemalja i vidjeli izlozene eksponate? Da li znate sta je bilo izlozeno u muzeju u Barceloni od 1830. do 200 god.? Ovo je samo dio onog sto su zemlje tzv. evrope radile.
Препоручујем 13
Citateljka
Masovne pogrome nad Jevrejima, feudalizam onda, neka vrsta polufeudalizma danas, komunizm onda, polunacizam , polukomunizam danas, milioni izbeglih onda, milioni danas... Manite nas, gospodine, tih prica o nekakvoj sirokoj slovenskoj dusi i ostalim mitovima. Da im EU i Severna Amerika dozvole ulazak bez viza, bili bi, koliko sutra, preplavljeni Rusima.
Препоручујем 10
Snezana
Svaka cast, divno izlaganje potkrepljeno fotografijama koje ocaravaju.
vesna beljin
sjajno...
Петар,Загреб.
То је то. Срео се руски интелектуални фатализам са српском знатижељом. Препознао га по гримаси ,погледу и два ирационална менталитета се спојила у потрази смисла живота. У материјалистичком свијету запада таква комуникација није могућа. И зато је наш живот вреднији јер се сијећамо сусрета са људима који су некад посве неважни и никад их више нећемо срести. Ето,то је вриједност ове приче. Г.Ковачевић сјећат ће се читавог живота сусрета на московској станици са човијеком о којем ништа не зна и којег никад неће видјети. И можда ће га мучити шта о том човјеку ништа не зна.Можда? Такви смо ми знатижељни Срби. Да.Али из те знатижеље могу настати велика остварења.Надарени народ који нема способност да се усредоточи на циљ,па кад достигнемо циљ,он нам измакне. Србљи,то нам фали.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља